Jump to content

Admin

Admin
  • Posts

    8,172
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    7

Everything posted by Admin

  1. Евреев, переживших блокаду Ленинграда, приравняли к жертвам Холокоста Правительство Германии и Комиссия по предъявлению еврейских материальных исков к Германии (Claims Conference) пришли к соглашению, согласно которому евреи, пережившие блокаду Ленинграда, будут приравнены к жертвам Холокоста, и получат одноразовую выплату в размере 2556 евро, об этом ИА REGNUM сообщили в комиссии по предъявлению материальных исков к Германии. Ожидается, что это соглашение приведёт к выплате материальной компенсации тысячам жертв, переживших блокаду Ленинграда из бывшего Советского Союза, а теперь живущих в Израиле, Соединённых Штатах Америки, Германии, других странах и на территориях бывших советских республик. В Комиссии отметили, что это первый раз, когда лишения гражданского еврейского населения, пережившего блокаду, официально было приравнено Германией к Холокосту. По информации Комиссии, получить компенсацию могут лица еврейской национальности, которые оставались в Ленинграде между сентябрём 1941 и январём 1944 или были эвакуированы из блокадного города в этот промежуток времени. Напомним, что блокада Ленинграда - военная блокада немецкими, финскими и испанскими (Голубая дивизия) войсками во время Великой Отечественной войны города Ленинграда (ныне Санкт-Петербург). Блокада длилась с 8 сентября 1941 года по 27 января 1944 года. За годы блокады погибли, по разным данным, от 400 тыс. до 1 млн человек. В частности, на Нюрнбергском процессе фигурировала цифра в 632 тысячи человек; только 3% из них погибли от бомбёжек и артобстрелов; остальные 97% умерли от голода. Regnum Iskakanits...
  2. Государство показало "желтую карточку" на рынке муки и пшеницы На рынке муки и пшеницы в Армении существует тайный антиконкурентный сговор, однако это еще необходимо доказать. Об этом в беседе с журналистами 22 июня заявил председатель Государственной комиссии по защите экономической конкуренции Ашот Шахназарян. Как передает корреспондент ИА REGNUM, Шахназарян отметил, что при 40% падении цен на муку и пшеницу на мировом рынке, в Армении должно было произойти падение цен на эти товары хотя бы на 30% -ов. По его словам, хозяйственные субъекты, пользуясь некоторыми просчетами законодательства и тем, что государственные структуры не оказывали ранее этому вопросу достаточного внимания, продолжают выставлять завышенные цены, и, при этом, их прибыль составляет примерно 20-30%. "Они показывают, что купля продукта проходит за цену в 130 драм (43 цента) на рынке, однако самим покупателям их товар предлагают за 270 драм (83 цента)", - отметил Шахназарян, подчеркнув, что разница почти в 150 драм (50 центов) ничем не обусловлена. По данной причине 22 июля Государственная комиссия по защите экономической конкуренции организовала слушание-совещание с участием некоторых экономических субъектов, действующих на рынке муки и пшеницы. Хотя приглашение на слушание было отправлено всем хозсубъектам, тем не менее, представители некоторых из них, в том числе "ВТ Трейд", "Манчо групп", "Отец и сын Ерицяны", "Сани грейн", "Инвест Инторг" и "Ереванская мельница", а также занимающей доминирующее положение на рынке "Салекс Групп", не явились на заседание. Представители компании "Манана грейн", занимающейся импортом муки и пшеницы и также имеющей доминирующее положение на рынке, отметили, что причиной высоких цен на муку является проблема с транспортным ввозом товара на территорию Армении из портов, так как зачастую из-за задержки грузовых вагонов, компания вынуждена платить штрафы судам-перевозчикам за простой в портах. На транспортные проблемы пожаловался также представитель компании "Верфар". Тем не менее Госкомитет установил, что расходы на транспортные средства занимают лишь 10% от пробыли, что не может настолько влиять на ценопроизводство. Комиссия также отметила, что в случае проблем с поставками компании могли сообщить об этом ранее для организации соответственных мер по отношению к грузоперевозчикам. Подытожив заседание, в беседе с журналистами Шахназарян отметил, что Государственной комиссией было организовано только обсуждение вопроса высоких цен на рынке муки и пшеницы, при этом в виде просьбы было предъявлено требование понизить цены на товары. "Это была "желтая карточка", которую мы показали экономическим субъектам, занимающимся импортом и продажей муки и пшеницы, для того, чтобы они знали, что мы в курсе ситуации, царящей на этом экономическом поле", - отметил Шахназарян. Он заметил, что нельзя проводить особую политику в отношении к отдельным товарам. "Если будет проводиться особая политика к тем или иным товарам, то это приведет к хаосу на рынке", -подчеркнул Шахназарян. "10% прибыли от продажи мыла расценивается также, как и 10% от прибыли от продажи муки или, к слову, пончиков," -пояснил он. Шахназарян ожидает, что после некоторых законодательных изменений в налоговом кодексе ситуация изменится, что даст возможность сократить теневой рынок и обеспечить увеличение доходов в госбюджет. Отметим, что после обсуждений Госкомиссия вынесла решение, что через 15-20 дней начнет производство по ценам на муку и пшеницу. Regnum Паразительно, за сговор в такой важной области как мука/хлеб всего лиш показали желтую карточку. Даже если через 20 дней субъекты не исправяться и цены не опустяться то максимум что им грозит по закону это штраф в размере 2% от прошлогодней выручки, но d размере не более одного миллиона долларов. То есть можно нарушать сколь угодно долго, продавать по ценам на 40% дороже и и затем выплатить штраф в размере 2%. И все это при том, что в стране объявлена боьрба с коррупцией, монополиями и вообще со всеми отрицательными явлениями.
  3. Кремль готов пожертвовать Арменией? Армения за неделю Армения-Россия Газета "Аравот", отмечая, что одно из самых серьезных различий между предвыборными программами кандидата-демократа на пост президента Соединенных Штатов Обамы и кандидата-республиканца Маккейна касается дальнейшей политики в отношении России, пишет: "Маккейн заявляет, что в случае избрания президентом приложит усилия для исключения России из "Большой восьмерки", поскольку в этой стране продолжают игнорироваться основополагающие права и свободы человека. Обама утверждает, что в любом случае в отношениях с Россией необходимо сохранять дух диалога и партнерства, потому что без сотрудничества с Россией США, как и любая другая страна, практически не будут иметь возможность эффективно интегрироваться в мировые политические процессы. Вряд ли кому-либо из американских кандидатов в президенты удастся доказать правоту своих взглядов, поскольку в данном случае столкнулись две истины, и на самом деле невозможно отдать предпочтение одной, проигнорировав другую. (...) Поэтому можно предположить, что так называемая российская дилемма еще очень долго будет занимать умы американских политиков и наверняка не найдет своего решения и после президентских выборов. Так что, если даже могучая Америка запуталась в этой проблеме, то что говорить о небольших и несравнимо более слабых странах, трагедия которых состоит в том, что они оказались заложниками той же дилеммы. Каждая из них в случае противодействия России рискует потерять нечто очень важное и дорогое". Газета "Тарегир" считает, что внешняя политика Армении сталкивается с новыми вызовами, связанными с новой стратегией России, "в которой большое место уделяется Азербайджану". Отмечая, что Россия, с целью провалить европейскую программу NABUCCO, намерена выкупить газ и нефть Туркмении, Казахстана и Азербайджана, газета пишет, что, в частности, для Баку это будет означать охлаждение отношений с Западом, однако "все это будет возмещено, если Кремль поможет вернуть ему Карабах". Готов ли Кремль пожертвовать Арменией? - задается вопросом "Тарегир" и отвечает: "Сейчас Армения является важным опорным пунктом для Москвы, однако особо крупные стратегические задачи через нее не решаются. Более того, присутствие российских войск в Армении не является для России вопросом ее безопасности. Русские начали и скоро завершат предусмотренное их новой военной доктриной строительство новых оборонных линий, которые будут проходить не по южным, а по северным границам Закавказья. Их находящиеся в Армении базы, защищавшие прежде южные границы России, изменили свое стратегическое значение. Можно даже сказать, что до конца не уточнено и их тактическое значение". Исторический опыт, продолжает газета, показывает, что Кремль не особо дорожит союзниками. "Если российские интересы потребуют, то они уйдут из Армении, как сделали это в начале 20-го века. А следовательно, наше будущее довольно сильно зависит от того, что ответит Медведеву Алиев. Судя по официальным сообщениям, пока Медведев положительного ответа не получил, хотя сразу это и не ожидалось. Однако российско-азербайджанские отношения сильно улучшились, а судя по сделанным российским президентом намекам можно даже предположить, что основным "партнером" России на Южном Кавказе является не Армения, а Азербайджан". Формально Россия и Азербайджан являются стратегическими партнерами, сказал на пресс-конференции в Ереване руководитель отдела Кавказа Института стран СНГ Михаил Александров. "Но отношения между Россией и Арменией совсем другого уровня. Москва и Ереван - военно-политические союзники", подчеркнул российский эксперт, комментируя подписанную в Баку Декларацию сотрудничества между Азербайджаном и Россией в ходе визита президента РФ Дмитрия Медведева. В свою очередь, первый заместитель директора Института стран СНГ Владимир Егоров отметил, что Армения для России является одной из важнейших стран в регионе Южного Кавказа. Он также сообщил, что в октябре 2008 года в Ереване Институт стран СНГ проведет международную конференцию по проблемам Южного Кавказа. (PanARMENIAN.Net). Отношения Москвы и Баку за прошедшие после распада СССР годы охладились до достаточно стабильного и устойчивого градуса, чтобы зависеть от ситуации в третьих странах - за исключением, разве что, включенности России в нагорно-карабахский конфликт на стороне Армении. Об этом заявил российский политолог Дмитрий Андреев. По его мнению, сегодняшний тип взаимоотношений полностью устраивает Москву своей предсказуемостью. "Характерный пример - крайне нервная официальная реакция на в общем-то информационный "слив" по поводу возможности скорого вступления Азербайджана в НАТО. Баку же отношения с Москвой устраивают меньше - из-за Карабаха, но в целом Азербайджан также ценит предсказуемость своего партнера", отметил эксперт. Вместе с тем он подчеркнул, что вероятной утраты Россией влияния в Закавказье в результате вступления Грузии в НАТО не произойдет. "Просто в таком случае Москва существенно активизирует свои взаимоотношения с Арменией и будет пытаться более активно влиять на урегулирование карабахской проблемы", сказал Андреев. (PanARMENIAN.Net). 37% россиян уверены, что в Османской Турции в 1914-1923 годах была осуществлена программа по уничтожению армян. Как передает ИА REGNUM, такие данные опубликовал один из самых популярных социологических центров в Москве - "Левада". Согласно результатам соцопроса, по убеждению 13% россиян, сведения об армянском Геноциде в значительной степени преувеличены. 33% россиян никогда не слышали о Геноциде армян, 17% четкого представления по этому вопросу не имеют. Опубликованные на днях результаты специалисты "Левады" получили еще во время исследований, проведенных в 2007 году. Обобщая результаты, специалисты в первую очередь зафиксировали, что националистические настроения в России имеют тенденцию к росту. В ноябре 2006 года на вопрос о том, возросла ли ненависть к иностранцам за последние 5-6 лет, 47% опрошенных ответили положительно, а в конце 2007 года их численность дошла до 55%. 50% россиян полностью или частично поддерживают идею - "Россия для россиян". Согласно результатам соцопроса, 26% опрошенных считают эту идею опасной, характеризуя ее как "явное проявление фашизма". Московские социологи отмечают: "Из кавказцев и среднеазиатов, живущих на одной территории с русскими, уважение и симпатию у них вызывают только 11%". Что касается конкретных наций, то русские, в частности, не любят цыган, чеченцев и азербайджанцев. 43% жителей России не доверяют, не любят или даже ненавидят цыган, 39% - чеченцев, а 25% - азербайджанцев. Специалисты центра "Левада" попытались также выяснить, как относятся русские к задачам, связанным с внешней политикой, и какие страны, по мнению рядовых жителей, благосклонно настроены к России. Оказывается, такими странами являются Казахстан, Белоруссия, Германия, Китай и Армения. Агентство отмечает, что, если в 2005 году только 9% россиян считали, что Армения дружески настроена по отношению к России, то осенью 2007 года количество сторонников этого мнения возросло, доходя до 15%. Regnum
  4. The Armenians of Istanbul…Old and New At twelve noon the bus with Turkish license plates departed from the center of Yerevan, outside the offices of a the travel agency close to the Opera building, headed for Istanbul. Buses from this location leave for Istanbul twice a week. There are also three other agencies whose buses depart from the Central Bus Station in Yerevan to a country with which Armenia has no diplomatic relations. There is also a bus to Turkey that leaves from the town of Vanadzor once a week. Twice weekly, there are flights from Yerevan to Istanbul and back. During the summer holiday season there is also a weekly flight from Yerevan to Antalya, on the southern Turkish coast. During an average month, the number of individuals traveling to Turkey from Armenia reaches 2,500. Yearly, this figure reaches some 30,000. According to the passport laws existing between Armenia and Turkey, citizens of the Republic of Armenia (ROA) are granted a 30-day tourist visa. There’s no difficulty getting a visa. People traveling to Turkey by bus are issued one at the border and airline passengers get theirs either at the Istanbul or Antalya airport, at a cost of $15. In October of 2007, Sukru Elekdag, the Deputy President of the Republican People’s Party in Turkey, declared in the Turkish Parliament that, ”there are 70,000 illegal immigrants from Armenia working in Turkey.” In response, Besir Atalay, Turkey’s Minister of Internal Affairs, offered up the following numbers - 53,108 individuals entered Turkey from Armenia in 2007 and in the same year 53,359 Armenians left Turkey. He also stated that in 2007, eight Armenian citizens were deported from Turkey as illegals. It’s difficult to say how correct these statistics are. However, during our one week stay in Istanbul, we met many numerous Armenians who have been living illegally in the country for years on end. We also met up with Armenians who had already obtained Turkish citizenship. There is no government body in Armenia that has ever commented on these published numbers. Many traveling in our bus weren’t even aware of the fact that Armenia doesn’t have diplomatic relations with Turkey. I guess it’s because they really have no problem at all entering Turkey. All they have to do is pay their $15 at the border and Turkey opens wide its doors to Armenians. The Georgian border guards are more of a problem to deal with. Before we arrived at the Bagratashen customs house Ali, one of our drivers, called out, ”Whoever’s passport isn’t in a normal state needs to hand over $10.” I don’t know how many actually did so but a pretty nice sum was collected by Ali to hand over to the Georgian border guards. I asked a guy from Vanadzor sitting behind me, ”What could possibly be the problem with the passports?” and he replied, ”Either the pages are wrinkled or the plastic film covering the photo is unraveling.” I quickly checked the pages of my passport and everything looked normal. Ali then collected all our passports and with the money clutched in the other hand he headed off to the border post. Naturally, the payment of this money to the guards might also allow us to quickly pass through the border. After a one hour wait we crossed over into Georgian territory. Several hours later, in the dead of midnight, we once again found ourselves at the Georgian border. This time however it was the Turkish city of Artvin that lay on the other side. Again the Georgian officials kept us waiting. The female Georgian passport control officer was scrutinizing all the passports with a fine tooth comb. She took my passport and started to flip it this way and that, ran her fingernail over a page or two, and then finally stamped it and gave it back to me. Back in the bus I noticed that the plastic strip over my photo was turned up at one corner. A woman from Gyumri, seated next to me on the other aisle, evidently noticed my puzzlement and wryly laughed saying, ”She did that in order to get her $10 from you on the way back.” This woman had the answers to practically all of our questions - where we would stop along the way, the times, etc. After the bus passed through the town of Spitak in Armenia it stopped to pick up six more passengers that were waiting along the roadside. A woman of about 50 got in and immediately exclaimed, ”Oh, so this Ali fellow has changed the seat cushions...” It seemed that everybody in the bus knew Ali and went to him to discuss this or that matter. The woman from Gyumri was giving advice to a couple from Vanadzor, sitting a row behind her, who was traveling to Istanbul for the first time. ”Without realizing it those people will take you for all you’ve got” she told them with a smirk on her lips. ”My young man, I’ve been traveling back and for 16 years now” she told the attentive man from Vanadzor. I did the calculation in my head; she’s been going to Turkey since 1992. That’s when Armenians first started to travel to Turkey, to bring goods back. ”Now everybody makes the trip. Oh, what times they were. Back then they used to call me the ”kozhi printsesa” (leather princess). I was the only one transporting leather back. Everybody knew me and would beat a path to my door to get some. Today, those big stores have strangled us. They have the money to bring huge quantities back. It’s no longer profitable for us any longer” said the woman with a look of regret. ”You see this guy Hamlet here? I was the one who took him to Istanbul for the first time and showed him the ropes. Now he thinks he’s some big shot or something, the way he talks and all. Later on I pulled him aside and told him, so you’ve forgotten all that, you’ve got selective amnesia or something? Don’t you feel embarrassed?” she went on and on. These were the types of discussions that went on for 36 hours in various parts of the bus. People were at ease, as if they were oblivious to the long ride. This was their daily routine. ”Sen gal ma, gyal ma sen” (Don’t you come, don’t you come) - this blaring refrain of a Turkish song, that went on and on, had already sawed my brain into pieces. The words echo in my head even today. The only respite from the Turkish music played by the drivers once we headed out of Yerevan was when we stopped at the border crossings. We were seated in the second row behind the driver so our view in front was unobstructed. This didn’t prove much of a benefit in light of the continuous musical racket hitting our eardrums. Turkish music would have pretty much accompanied us all the way to Istanbul had I not suggested we watch a movie or two. Here too we didn’t have much luck. All we could chose from were some Chinese chop-socky action flics or some soft-porn that somehow sneaked onto the screen. We all turned away and snorted when some of the more erotic scenes appeared. My God, there were some kids as young as 10 watching as well. Suffice it to say our 36 hour trip was chock-full of such pleasantries; Turkish music, stupid movies, some snacks and other questionable odors. What do you expect? The bus is the cheapest way of getting to Istanbul at a price tag of $80. Hamlet and his wife have been living in Istanbul for 8 years now. He said, ”I nail on the soles in a shoe factory.” They send back goods via cargo to their relatives in Armenia who in turn sell the stuff. Hamlet told us that he intends to return to Armenia this August. At the time I believed him. In the days to come, after meeting and talking with other Armenians from the ROA, I realized that while they all talk about returning they continue to stay. ”The Police know about all of us, where we live, etc. If they wanted to they could round us all up in one night and deport us”. This is how Hamlet responded when I asked him about the dangers if caught as an illegal in Turkey. I didn’t understand why Hamlet specifically noted the word ‘night’. Was it perhaps to overly dramatize the danger or was it that the Police had already visited him one night. A few days later however, after meeting with a 21 year-old guy from Yerevan, I realized that their days are filled with anxiety. The young man I refer to returns home from work and never leaves till the following morning. Home is a bare-bones 8 square meter cell-like room. The day of our visit even the electricity wasn’t working. His Armenian neighbors, a mother and her son from Yerevan, are the only comfort he has. Armenians from the ROA essentially reside in the Bayazit neighborhood, along the streets of Tiyatro, Gedikpasha and the narrow alleyways of Kumkapi, in the old city. It’s in this area where most of your shoe, clothing and leather plants are and also where the Armenian Patriarchate and the Armenian Protestant Sourp Hovahannes Church are located. The Armenian presence is palpable here everywhere you look. You even come across signs in the shop windows advertising telephone call rates to Armenia. Perhaps these Armenians congregated in the streets surrounding the Patriarchate out of some inner instinct. I can’t say. Or maybe it was some inner fear that drove them to seek out the Armenian Mother Church of Istanbul. Then too, it could be because the factories are here with their wholesale outlets and one can rent apartments here on the cheap. Gypsies and Kurds from the provinces live on these streets alongside Armenians. Outside the cheap hotels, that are a dime a dozen here, you’ll see young women plying the world’s oldest trade. There also an abundance of night clubs and discos with guys standing on the street outside inviting unsuspecting passers-by inside. Police cars are constantly patrolling these streets. Also located here is the building housing the Police Department’s detention center for illegal aliens and related matters. From the bars on the windows you can see the shirts and underwear of the detainees hanging out to dry. From behind some of the barred windows you can even glimpse a face or two. Across the way from this imposing structure are rows upon rows of restaurants where live music can be heard along with the laughter of passing merry-makers. A ten minute walk from here and you’re looking upon the Sea of Marmara. In essence, the majority of ROA Armenians live here illegally. After their 30 day visa is up they’re obliged to leave the country. ”Yeah, we’re illegal. If they wanted to they could deport the lot of us. But they don’t. If we’re grabbed we slip them $10 or $20 and they let us go” says the 21 year-old from Yerevan who’s works as a jewelry maker. Hamlet says, ”We left our country and wound up in this mess.” I knew he was saying this merely to justify his actions but I wouldn’t say anything to him about it. These Armenians, like those in Los Angeles, suffer from a certain complex. They all constantly try to justify the reasons why they are here. Hamlet mentions that he views Armenian H1 TV by satellite. I ask another Armenian if his kids go to school here in Turkey and she answers, ”What school, there is no school. Let the kids work as well and bring home a few bucks. Better than doing nothing, right? There are many Armenian families from the ROA in Istanbul whose kids are being deprived of an education. Even if the parents want them to attend classes they can’t because Turkish law prohibits children of non-citizens from attending school. Bolsahay Gayaneh says that, ”Kumkapi is again being inhabited by Armenians, who would have known?” She was our guide while in Istanbul, showing us the Armenian neighborhoods of the city and the churches. At the turn of the last century Kumkapi was an Armenian populated neighborhood. Today, due to the influx of ROA Armenians, it is becoming so again. Gayaneh tells us that, ”Once, we were afraid to speak Armenian outside the house. We only spoke Turkish. One day I spotted two women in the tramway speaking Armenian out loud in front of all, without a care in the world. I realized then the sense of fear we grew up and lived with. Slowly but surely we too started to speak Armenian out in public. I’m talking about my nervous generation, the remnants of those after the Genocide who somehow managed to remain Armenian here.” After returning to Yerevan I remember how we always invariably walked down to the street where the Patriarchate was, where the Armenians lived. For the life of me I couldn’t understand why we walked along those streets, those Armenian-inhabited streets. to be continued The Armenian Community of Istanbul: Confronting New Challenges and Old Realities During a recent working visit to Istanbul the Editors of ”Hetq” had the opportunity to visit the offices of the ”Agos” newspaper founded by the late Hrant Dink. While there we were able to interview Mr. Pakrat Estukyan, the Armenian-language Editor, on a wide-range of topics. Below is a translation of our conversation. The Armenian Community of Istanbul: Confronting New Challenges and Old Realities Edik Baghdasaryan , Hrant Gadarigian July 21, 2008 During a recent working visit to Istanbul the Editors of ”Hetq” had the opportunity to visit the offices of the ”Agos” newspaper founded by the late Hrant Dink. While there we were able to interview Mr. Pakrat Estukyan, the Armenian-language Editor, on a wide-range of topics. Below is a translation of our conversation. printable version email to friend Q - As a result of our meetings with members and organizations of the Bolsahay (Istanbul Armenian) community we’re left with the impression that a certain process of national rejuvenation is taking place. Is this a fair assumption? A - That would be stretching reality quite a bit. On the contrary, there’s a cloud of uneasiness hanging over the Bolsahay community at present. Especially since it’s over a year now that Hrant Dink was murdered. Since January 19, 2007, the day he was shot down, there’s been a certain lull in community activities. Given this situation one would be hard pressed to speak of rejuvenation but of course such blows inevitably have their own contrary reactions. For example, while speaking on the subject of rejuvenation, I’d like to talk about a new group called ”Nor Zartonk” (New Awakening). It’s a collective of young people that stages various events, whether cultural, political, social, etc. But it’s only a drop in the bucket. If we are to speak about the general psychological situation of the community I’d have to confess that, on the contrary, an atmosphere of despondency holds sway rather than any reawakening. Let me cite an example of what I mean. Two weeks ago the Bolsahay community had the unique pleasure of attending a concert given by the Komitas Quartet visiting from Armenia. In an auditorium with a seating capacity of some 600 only 103 seats were filled. It’s my belief that had the Quartet given a concert two years before the place would have been packed. The people are suffering from a certain type of malaise. The murder of Hrant, the ill healthy of the Patriarch and the uncertain political situation in Turkey all contribute to this state of affairs. This is because the political situation in Turkey at the moment is quite tense. There’s a political party that only several decades after its founding was able to garner enough votes to create a government on its own. But there are forces in the country at work today that wish to close this party down and remove it from the field of politics. When I speak of forces I’m referring to the army. Naturally, the army is not a force in and of itself since it enjoys the support of the entire judicial system, law enforcement, the universities and the ideologically chauvinist forces. Q - Does the threat exist today that these chauvinist forces will come to power? A - They have the power to do so any time they wish since they have the army behind them. But the army has been cautious up till now. If the officer corps were to intervene, arguing that the parliamentary process is not to their advantage, no one could do anything to stop them. This is a situation that has been played out several times in Turkey. Of course such an event occurs with the backing of foreign powers and here I primarily mean the United States. The officer corps of Turkey is intimately linked to the United States. Thus, if American interests demand that the army intervenes, it will immediately do so. This is exactly what happened in 1971 and 1980. Q- In your estimation is the United States interested in seeing regime change in Turkey today? A - I’m really not sure on this one. What would be the benefit for the United States? This government and its adopted economic policies do not oppose American interests. Today, the concept of the free market has been thoroughly integrated in Turkey and the ideology demanded by the pursuit of capital has been fully adopted. The country is subject to policies as prescribed by the International Monetary Fund. Q - What’s the size of the Armenian community here? A - There’s no correct number and there never has been. There’s a census every five years. At one time the census requested that people name their mother tongue. Based on this question we could come up with a partial idea about the number. However, we must note that for a segment of the community Armenian is no longer their mother tongue. In any event, this question is no longer included in the census. Perhaps only the country’s state intelligence services know the real number. The current census has no questions regarding one’s ethnicity or national origins. We only have an idea regarding the number based on those are registered in various church rolls. Thus, we estimate the number to be 60,000 to 80,000. Q - What percentage of this number do you think know Armenian? A - That’s also hard to say. Today we are going through another unfortunate process. There are those who know Armenian but don’t speak it. There are those who have graduated from Armenian high schools which means that they’ve been taught Armenian for eleven years. These people are capable of speaking Armenian but they say that they don’t know Armenian. A few hours ago I met with an acquaintance that had come to Istanbul from provincial Anatolia years ago. He entered his daughter, who didn’t speak a word of Armenian at the time, into one of the Armenian high schools here. Later on that girl was named as the school’s best speaking Armenian student. This is how I can answer your question - about half know Armenian. Q - Periodically the Turkish government makes statements regarding the number of Armenians from Armenia residing in Turkey. This last time, in the Parliament, a number of 70,000 was cited. A - I really think this number is exaggerated because the issue has even reached the halls of the Parliament. The Parliament has demanded information on this matter from the Ministry of the Interior which in turn compiles statistics from the lists showing how many people from Armenia have entered or left the country. These lists reveal that the actual number is much lower than publicly cited. But we still can’t say for certain what the actual number is. Here, there are two categories of individuals from Armenia. There is one segment that has come out of economic necessity, to work here and send money back home. There’s another segment which comes to Turkey and has no intention of ever returning to Armenia. They want to stay here and to become Turkish citizens. Many of them come to Turkey with the hope of eventually making their way to the West. I know a family from Armenia that came to Turkey and then made it all the way to Canada. Naturally, we are saddened by such occurrences. Q - It seems that Armenians from Armenia don’t interact much with the Bolsahay community, that there’s no contact between the two segments. Is this the case? A - For the majority there is no contact or interaction. It’s also the result of two differing cultures. In this context we face a series of serious obstacles. When we speak of the Turkish-Armenian community we must realize that we’re talking about the Armenian community of Istanbul. And when we speak of the Armenian community of Istanbul we must understand that we are talking about a certain ”petty-bourgeois” lifestyle. This ”accepted” lifestyle only wishes to see Armenians who fit the prescribed mould. In other words, to be an Armenian means living in certain neighborhoods, spending ones summer at the Marmara Islands, attending church on a regular basis, etc. Thus, an Armenian must possess these stereotypical attributes that the majority of the community here has come to create for themselves. Any Armenian who runs contrary to this overall picture is usually viewed with a degree of bewilderment and sometimes belittlement. In this category fall Armenians from Armenia and those Istanbul-Armenians who have lived outside the community for long periods and who, whether preserving their identity or losing it, are aware of it today. This segment of Armenians can never fully integrate into the dominant Bolsahay community. Q - Here we are referring to say, Armenians from the region of Sassoun; correct? A - Yes; those Armenians who no longer speak the language, who speak Turkish or Kurdish instead and, for instance, those Armenians whose families have partially converted to Islam and who are devout Muslims at that. Naturally, such households face a number of difficulties. There are families in which one of the brothers is a devout Muslim and not for appearance sake alone. Such households not only have problems internal to the family but with other Armenians as well. They are village folk, their hair is dark and their manners unpolished. They have a different lifestyle and are not accustomed to ”cafй society”. Q - In other words even while being conscious of their Armenian roots… A - Even while renouncing them. Those roots are a source of shame for the family, a secret to be kept from the outside. It must not be spoken about in order that it is eventually forgotten and not passed down to the next generation. This is one side of the issue. There’s another side that’s just the opposite. Heaven forbid if a girl from another clan is taken as a potential bride. Boys must marry girls from within the same family clan. They believe that they are different and that they mustn’t mix with outsiders. They’re at a loss as to what to call themselves - are we Armenian, are we Christian or are we something else? But they do consider themselves to be different from others. These are the two sides to the story. Q - How are these Armenians, however they try to pass themselves off as Turks or Kurds, viewed by their real Turkish and Kurdish neighbors? A - They are never accepted as true Turks or Kurds. They say they come from this or that ‘giavour’ (infidel) village, that they’re Armenians. In the rural areas it’s hard to change perceptions. It’s passed down from one generation to the next that this village is an Armenian one. It’s a whole different story when people move to the cities. Q - Have any traces of an Armenian culture or lifestyle been preserved amongst those ”Armenians” living in the rural interior of Turkey? A - I wouldn’t think so. It’s the Hamshen Armenians who have preserved the most in terms of lifestyle. First of all they’ve maintained the Armenian language. They are one of the above-mentioned communities in that they are devout Muslims and nationalists. Even whilst speaking Armenian they denied being Armenian. This was the case at least up to ten years ago. Not only are they Armenian-speakers but they’ve also retained some traditions along with the language. In this country it’s the Hamshen Armenians who celebrate the holiday of Vartavar with the most jubilation. It’s a paradox; they celebrate Vartavar but remain Muslim to the core. Today, however, we see signs that a certain transformation is taking place. More and more of them are asking questions regarding their true identity. They travel to Armenia and music CD’s sung in the Hamshen-Armenian dialect have been released. While the majority consider themselves Turks and Muslims there’s a small segment that realize that since they speak Armenian their roots must be Armenian as well. A Seven Day Dash through the Neighborhoods of Bolis Istanbul, that pulsating mass of peoples, cultures and paradoxes, molded by conquest and commerce, is just too much to take in if you only have a week to do so. I recently tried and failed. But who’s complaining? After a somewhat mind-numbing but not too unpleasant 35 hour bus ride from Yerevan the first vista one gets of Istanbul (Constantinople) is from the Asiatic side of the city, the densely populated hillsides gradually giving way to the blue waters of the Marmara Sea below. Our bus slowly makes its way through the evening rush hour traffic through the neighborhoods of Kadikoy, Uskudar until we spot the Bosphorus Bridge spanning the narrows of the same name that separates the continent of Asia from that of Europe. It’s only a short time before we cross our second bridge, the one that takes us over the Golden Horn into the old city of Istanbul, or more appropriately Constantinople. We soon pulled into the bus station located in the neighborhood of Aksaray, a semi-squalid but bustling district full of street vendors, prostitutes, clothing wholesalers and cheap hotels. I wonder if Hagop Baronian, who chronicled the sights, smells and sounds of Bolis (short for Constantinopolis) over a century ago, would recognize the place today. What follows is not an attempt to analyze the city and its Armenian inhabitants, a la Baronian’s ”A Stroll through the Neighborhoods of Bolis”, but rather a random set of initial observations and impressions culled from a somewhat frenzied set of meetings and conversations I had. Thus, readers please take note. I was traveling to Istanbul with Edik Baghdasaryan, the Chief Editor of ”Hetq”, to attend a conclave of reporters and editors mostly from Eastern Europe and some post-Soviet countries sponsored by some well-meaning international organization hell bent on promoting investigative journalism in the hinterlands. But all this is secondary to the tale I want to tell here. It turns out that it was Edik’s first visit to Istanbul and he was particularly interested in meeting Armenians from the ROA who chose to do business and reside there, never expecting to return. Many of these individuals remain illegally and confront a whole different set of problems than the ”original” Armenian community. He will be addressing this topic separately elsewhere in the pages of ”Hetq”. I had been here before but it was over 25 years since the last time I had a chance to stroll the streets of Beyoglu and Beshiktash. Time and advancing age had taken their toll and my recollections weren’t all that fresh. We had taken the bus because we wanted to meet Armenians from the ROA who traveled to Istanbul, whether for business, personal or other reasons. What compelled these people to seek their fortunes in a country generally recognized as the ”implacable foe”, a neighboring nation with which Armenia has no diplomatic relations and a closed border, or seemingly so? Of course, we were also interested in meeting with the local Armenian community, one of the oldest, which stills clings on today, but about which most Armenians, in the Diaspora and especially in Armenia, know little about apart from general stereotypes and tragic news stories like the murder of Hrant Dink. Luckily, before we departed, I had the good fortune to make the acquaintance of an Armenian from Istanbul, a member of the Sayat Nova Song Ensemble there, who was visiting Armenia. She proved to be our indefatigable guide to the city and our carte-blanche to the community. I’d just like to thank our dear friend Gayaneh Chalukian, her husband Jan Gavrilof and the other kindhearted Bolsahay’s for making our stay in Istanbul so pleasant and rewarding. Interestingly, 99% of all the Istanbul-Armenians we met refused to describe themselves as Spyurkahay (Diasporan Armenian) or their community as part of the Spyurk. As they put it Bolis was something different and not to be viewed as another Beirut, Paris or even, dare I mention the name, Greater Los Angeles. To paraphrase the common sentiment we heard; we are living in the country of our forefathers, in a community that stretches back hundreds of years. We haven’t been separated from our roots.” Fair enough, I thought to myself, not wanting to argue the point that this community, ancient and rich as it is, derived from conditions far removed, in the interiors of Anatolia. This reality too is something that Baronian wrote about in his works, of the teeming masses of peasants escaping the harsh socio-economic conditions and political repression in the Armenian vilayets in the east, of Istanbul serving as the gateway for so many Armenians from Western Armenia to the ”promised” lands of Europe and beyond. It’s a story I know a little about myself for it’s the road traveled by my family as well. Personally, I prefer to see Bolis as some kind of transition point between our idealized notions of Western Armenia as it once was and the reality of the Diaspora of today. (But this is a topic for another time and place.) Label it what you will, Constantinople historically served as the intellectual, cultural and political hub for what is called the western half (or more correctly, two-thirds) of the Armenian nation. Sadly, it has long since lost that important and vital function. Gone are the literary iconoclasts of the past, the writers for the periodicals ”Mehian” and ”Partsravank”. Gone too are the theaters and salons, run by Srpouhi Dusap and others, where the Armenian intelligentsia of day would meet. Then too, gone is the ”Yerkir”, the burdened masses and tragic homeland that was the source of inspiration and concern for so many of these individuals and institutions in Bolis, the heart of the Ottoman Empire. Fortunately, we met numerous dedicated and diligent individuals who are working against all odds to maintain that proud tradition and transform it according to present-day realities. We had the good fortune to visit the offices of Agos, the newspaper founded by Hrant Dink. Upon entering the building from the street where Hrant was cut down by an assassin’s bullet, the Turkish guard sitting in the vestibule hardly looked up from his cup of tea as we entered. Security cameras and locked doors greet the visitor to the office upstairs. It’s a veritable beehive of activity, with young volunteers manning computers, reporters filing stories, and people streaming in and out of the narrow hallways. We had a chance to talk to Mr. Pakrat Estukyan, the Armenian Editor of the paper, who proved quite forthcoming in his assessment of the situation the community finds itself in today and the challenges it confronts. A veritable storehouse of knowledge when it comes to the history of the community, Mr. Estukyan minced no words when asked about relations between the Turkish-Armenian community and the government of Armenia. Simply put, there are none. It seems that Bolis is far down the list when it comes to official Yerevan recognizing the importance and richness of the Istanbul-Armenian community and its possible strategic importance, especially given the recent pronouncements of President Sargsyan regarding initial steps at normalizing relations between the two countries. Mr. Estukyan held out hopes that if relations on an official level were to improve then the ties between Armenia and its compatriots in Istanbul would improve as well. I just wonder if the new head of the recently created Ministry for Diasporan Affairs even knows the name of the Patriarch of Bolis or has a clue about the number of Armenians still residing there. Perhaps President Sargsyan, in addition to inviting Turkish President Gul to the upcoming Armenian-Turkish football match, can also invite the editors of the three Armenian papers in Bolis (Agos, Marmara and Jamanak) to cover news surrounding the game for readers back home. At least they would know that the new Armenian President is aware of the existence of an Armenian community in a country he’s now outstretching his hand to. A symbolic goodwill gesture, if you will, that I’m sure would be welcomed by the Bolsahay community. Aras Publishing House is another unique institution of the community we had the opportunity to visit. Run by Mr. Payline Tomasyan, his wife and an energetic staff of Armenians and Turkish colleagues, Aras has published over 150 titles, both in Armenian and Turkish, in its short existence. It is a unique operation, similar to Agos, in that many of its titles are Turkish translations of Armenian and English works of Armenian related subjects. Recently the massive tome by Raymond Kevorkian, a French-Armenian historian, on the Genocide, was painstakingly translated into Turkish and published. The resources required for such projects are immense and mostly financed in house. In fact, this appears to be the case throughout the community. The thirty-five operating Armenian churches, seventeen high schools and numerous cultural and civic organizations are all mostly maintained by the community itself. Quite a massive undertaking if you think about it. No state financing here. The intention of both Agos and Aras Publishing, by publishing in Turkish, is to introduce the Armenian community, its history and traditions, to the wider Turkish public at large. Some, if not many, both in the Diaspora and Armenia, would say that this is folly and a pipe-dream; that Turkish sentiments regarding Armenians will never change. But small inroads are being made as witnessed by the number of ”enlightened Turks” working along side Armenians at Aras. What Hrant Dink proposed and other like minded Istanbul-Armenians are saying is don’t use the issue of the Armenian Genocide as a hammer, but rather as a chisel, to slowly carve away decades of disinformation and distrust. It will surely be a long and arduous process but the alternative is to follow the dead-end policies of traditionalist Armenian hardliners who have had nothing tangible to offer other than hollow and self-serving rhetoric. I say let those who have remained in Istanbul and who are struggling daily for democracy and human rights have the last say-so on what is the best course to adopt. It was then off to meet Silva Kuyumcuyan, the Principal of the National Gentronagan Varzharan which celebrated its 120th anniversary last year. Located in the Karakoy district, the school was founded by Patriarch Nerses Varzhabedian and its first Principal was the noted intellectual Minas Cheraz. Seated in her office she told us of the difficulties facing the school, the lack of qualified Armenian language instructors and of course various pressures enacted by the Turkish government. As Principal, she has been waging an uphill battle to maintain the educational integrity of this hallowed institution for more than twenty-five years now. Given that diplomatic relations do not exist between Turkey and Armenia instructors at the school cannot attend training sessions held in Yerevan for Armenian language instructors from the Diaspora. Despite all these drawbacks she has been able to expand the school’s classroom facilities and proudly took us on a tour of the newly opened building’s wing. Upon departing, when if there was anything we could do upon our return to Armenia, she merely desired that we spread the word that the Gentronagan High School still survives and hopes for the day that normalized relations between the two countries might pave the way for expanded ties between educators in Armenia and the Bolsahay community. One night, our Armenian friends invited us to an open-air concert along the shores of the Bosphorus. After a short boat ride up the straits, passing the Dolmabahce Palace designed by the Balian family of architects, we reached the venue, a huge amphitheater seating at least five thousand. The crowd, a mix of Turks, Kurds and Armenians, was boisterous in welcoming the performers on stage. The acts, a mix of song and dance, included the Kardes Turkuler, Ruhi Su Dostlar Korusu and Sayat Nova Korosu ensembles. This was one of a series of ongoing joint events to build bridges between the various communities on a cultural level; and from what we saw it seems to be working. The performing arts in Turkey are used as a means of struggle for democratic change in a land where political expression is still repressed. The throngs of mostly young people were up on their feet singing and dancing along with the performers on stage. It was quite a stirring and spontaneous expression of defiance in the face of political realities on the ground, a modest attempt to break down the stereotypes hindering the various communities to cooperate for the achievement of shared goals. Culture, as a weapon for change, is something sorely lacking in Armenia and some of our music producers here should take notice of the fact that popular culture doesn’t have to be the monotone regurgitation of vapid themes and song stylizations now dominating the radio waves and TV shows in Armenia. Later on, we were able to arrange a meeting with one of the performers, Aynur Dogan, a young female Kurdish singer, who also uses her vocal gifts to inspire hope and resistance, not only among Kurds, but Armenians, Turks and others as well. For her efforts, one of her CD’s was banned by a provincial court in Diyarbekir. She confessed that the radio archives of Kurdish national songs housed in Yerevan, and mostly collected during the Soviet era, were a veritable treasure trove of source material for her. When asked if she would ever contemplate a visit to Armenia and a possible performance she replied, most definitely. All it would take would be the backing of some forward thinking producers. My narrative wouldn’t be complete without mentioning the name of Sarkis ”Aghparik” Cherkezian; a man well into his nineties who played a pivotal role in the founding of the Turkish Communist Party. We were taken to the street where he lives, close to the Armenian Patriarchate in Kumkapi, by one of our Armenian guides. Sure enough, as we were told he would be, the old man was sitting at the entrance to his small one room apartment on the narrow alleyway outside. Once heavily populated by Armenians, the district is now mostly the home of Kurds from the provinces whose children run and play unattended into the wee hours of the night. After making our greetings he led us inside his somewhat ramshackle abode. We were also told that he was a poet and that he liked to entertain guests with impromptu recitings of his works. Sure enough, in the lull between our questions, he began his recitations - in perfect literary western Armenian. Most of his creations he keeps stored upstairs, in his still nimble brain. Sadly, only a fragment has been recorded in writing. Sarkis told us about the trips he made to Armenia during the Soviet era and his dismay about what free-market capitalism has wrought there in its wake. This wasn’t the time for a political debate about the merits and drawbacks of liberal economic policy. Reaching to the bookshelf behind him he took out a copy of his biography, published in Turkish, that he gifted to us. Once back outside he sat down on his chair, cigarette in hand, to watch the comings and goings on the street he calls home. We asked our friend why he didn’t move away from this neighborhood where Armenians now longer lived. It seems his tiny apartment is the property of the Patriarchate which rents it to Sarkis at next to nothing. Also, he stays out of his political convictions, to be close to the masses as it were. Obviously, during our stay we mostly came into contact with a certain segment of the Bolsahay community; the professional strata if you will, working on a variety of cultural, social and political levels. Do these people represent the community as a whole, especially given that most of the individuals cited above possessed what I would call left of center, if not socialist, political leanings; probably not. The artisans, tradesmen and manual laborers of Baronian’s day have all but vanished. We did get to meet some Armenian gold and silversmiths, but it appears that their days are numbered as well, victims of market exigencies and a lack of willing Armenian apprentices. Unfortunately, we didn’t have the time or contacts to meet with individuals belonging to the ”working and lower middle classes”. It would have been interesting to hear their opinions on the state of the community and domestic Turkish politics as well. Whatever their socio-economic background I came away with the impression that many in the community view the Democratic Left movement in Turkey, in all its various guises and manifestations, as the only viable opposition to the dominant Kemalist ideology. No wonder that Sarkis Aghparik and many of the Armenians we met in Bolis see themselves as part of this political movement, to greater or lesser degrees. Many still hold out hope that democratic change is possible, in the long-term, through such political and cultural struggle. Folly perhaps, given the tragic experiences of past history and the traditional reluctance of the Turkish left to recognize that there are unresolved issues if Genocide and minority rights, but what is the alternative? Today’s Istanbul-Armenian community is the inheritor of a rich and proud cultural and historical legacy. It serves as a living link between the ”paradise lost” of Western Armenia and the reality of the Diaspora today. It is a resource to be tapped rather than neglected, as is the case today. On the eve of recent feelers put out by the Armenian government to actually meet face to face with their Turkish counterparts, the Istanbul-Armenian community can offer a wealth of information and personal insight into the mindset and motivations of the Turkish state. Then too, shouldn’t the community, its representative religious, cultural and social bodies, at least be incorporated into this unfolding political process of normalization? What are their expectations, concerns and hopes in this regard? While I cannot offer a specific mechanism as to how this might be done, it would be a slap in the face to the community if the possibility isn’t even explored. Yes, the community is struggling to maintain its collective existence, its institutional life and unique self-identity. I for one cannot question the sincerity of the convictions of those Istanbul-Armenians we met who believe that their future, as individuals and as a community, is inexorably linked to the process of democratization in Turkey and that, in this goal, they share common ground with Turks and Kurds alike who aspire and work for the same thing. The path they take to ultimately achieve this dream is of their own choosing. I found their tenacity and temerity both admirable and inspirational. The very least the rest of us can do is support them in what ever way possible and practical. P.S. - For more information regarding the Istanbul-Armenian organizations cited above: 1) Aras Publishing: http://www.arasyayincilik.com 2) AGOS: http://www.agos.com.tr 3) Sayat Nova Ensemble: http://www.sayatnova.org 4) Getronagan: [email protected] 5) Aynur Dogan: http://www.aynurdogan.net/haberler.asp July 12, 2008 Yerevan, Armenia Source: Hetq
  5. Armenia is Exporting Bananas In 2006, Armenia exported 3002 tons of bananas to the Bahamas and 91 tons to Georgia. In 2005, 594 tons of bananas were exported to the Bahamas. The Republic of Armenia’s State Council on Statistics (SCS) provided these figures. Colonel K. Matevosyan, Deputy Chairman of the State Customs Committee of Armenia, in his response to our inquiry stated that during 2005-2006 the Republic of Armenia exported a total of 866 tons of bananas. Now let us present a more detailed picture of the amount of bananas both imported and exported by Armenia for the years 2005, 2006 and 2007 according to figures given by the SCS. In 2005, 8,192 tons of bananas were imported into Armenia; 8,128 tons from Ecuador and 60 tons from Costa Rica. In the same year Armenia exported 594 tons of bananas to the Bahamas. In 2006, Armenia imported 8,614 tons of bananas; 7,056 tons from Ecuador, 1,509 from Costa Rica, 38.2 from Guatemala, 3.2 from Thailand and .2 tons from Iran. In the same year Armenia exported 3,002.2 tons of bananas to the Bahamas and 90.7 tons to Georgia. In 2007, Armenia imported some 17,198 tons of bananas, almost twice as much as in 2006. Armenia didn’t export any bananas in 2007. Is it actually possible for Armenia to have exported bananas to the Bahamas and Georgia? Stretching credulity a bit there might be a slight possibility in the case of Georgia but the Bahamas? That’s just downright crazy. Bananas are grown in the Bahamas. Why would they need to import bananas and from Armenia at that? Of course, it’s up to the government to come up with a plausible explanation for such figures; that is if they have any. Otherwise our own conclusions might prove somewhat embarrassing for the officials responsible. In any event, we again wrote to the Deputy Chairman of the SCS requesting an explanation for these bizarre statistics. In his response, Colonel A. Afrikyan, Deputy Chairman of the SCC, wrote that, “We are informing you that in 2005-2006 the “Ketrin Ltd” firm exported 59.44 kilos of banana oil to the Bahamas, an amount equivalent to the 755.4 tons of bananas imported on a temporary basis for reprocessing purposes. According to the Custom’s statistical methodology, “the re-exportation, i.e., of reprocessed imports” are considered to be foreign exports and are thus registered as exports of the Republic of Armenia.” For us average citizens such explanations, as attempted by the SCC’s Deputy Chairman, are difficult to follow; that bananas are imported into Armenia, reprocessed as banana oil, and subsequently exported to the Bahamas. Let’s just say that it’s a bit hard to swallow that Armenia occupies a preeminent position, not only in the region but worldwide, when it comes to the banana reprocessing sector. Perhaps we just cannot comprehend the capabilities of Armenian businesses, in this case “Ketrin Ltd”. We also attempted to find out whether the State Tax Service’s Division of Inspectorial Supervision (DIS) had looked into the records of this firm to see if such evidence existed. Mr. K. Mkrtchyan, Head of the DIS, in a response to our inquiry, stated that “Ketrin Ltd” only imported bananas in 2005-2006, “…At the same time I am informing you that on December 11, 2007 the company underwent a correction to budgetary matters due to actions taken by Armenia’s State Tax Service’s DIS and a correction regarding the implementation of a review as prescribed by law covering the period from January 1, 2004 to December 11, 2007. The audit revealed additional tax obligations amounting to 404508,4 thousand drams. For years on end, state bodies have presented figures that have not been credible. When the press, politicians and economists expressed their doubts regarding these numbers the official bureaucrats would immediately claim that their figures were indeed correct. It is clear to all that Armenia does not export bananas either to the Bahamas or to Georgia. Any documentation to this effect has been falsified within Customs and it can be ruled out that the National Security and Tax Services, the General Prosecutor’s Office and the Heads of various Inspectorates aren’t aware of the shenanigans taking place. The reality is entirely different that what is being presented. During the years in question huge amounts of bananas, several times more than registered by the State Council on Statistics and the State Customs Committee, were imported into Armenia. According to official statistics, 17,200 tons of bananas were imported by Armenia in 2007, almost twice the amount imported in 2006. Naturally, this doesn’t mean that in 2007 Armenians started to eat twice as many bananas. Simply put, during those years that difference in the amount of bananas, some 8,000 tons, was never officially recorded; a part of the black market. The “Godfather of Bananas” was Grisha Harutyunyan, the former Deputy Chief of the National Security Service. He in fact owns “Ketrin Ltd”. He has been lining his pockets with untaxed profits for years on end. We’re not talking about $1 or $2 million, but rather tens of millions of dollars. This money that should have gone to raising pensions, build schools and water systems. Instead, Mr. Harutyunyan invested these ill-gotten gains into the construction of elite apartment houses. He owns “Griar Ltd” and other businesses. How much of all this remains in the “shadows” is anybody’s guess. Only Grisha Harutyunyan and certain key officials know for sure. P.S. - This time I personally would like to propose to the Prime Minister’s Supervisory Division that it investigates this affair and sees to it that the tens of millions of dollars involved are returned to the state budget Source: Hetq
  6. Китай получил 174 кв. км островной территории Амура Россия и Китай урегулировали пограничный спор, который длился около 40 лет. Министры иностранных дел России и Китая Сергей Лавров и Ян Цзечи подписали в Пекине дополнительный протокол, определяющий линию российско-китайской государственной границы по реке Амур. За 40 лет линия государственной границы на восточной части относительно четырех островов на Амуре оставалась неопределенной. Однако Лавров заяивл, что уже решены незакрытые еще со времен Советского Союза вопросы в пограничных делах с Китаем. За Китаем остаются островные территории на Амуре общей площадью 174 кв. км. Дополнительное соглашение между Россией и КНР о российско-китайской государственной границе в ее восточной части было подписано в Пекине 14 октября 2004г. Документ устанавливает прохождение линии госграницы на двух участках: в районе острова Большой в верховьях реки Аргунь (Читинская область) и территории островов Тарабаров и Большой Уссурийский при слиянии рек Амур и Уссури вблизи Хабаровска. Эти два участка составляют менее 2% общей протяженности границы в 4,3 тыс. км, передает РБК.
  7. В 2007 году внешний государственный долг Армении вырос на $243,3 млн Министерство финансов Армении опубликовало годовой отчет "О государственном долге Республики Армения" за 2007 год. По этим данным, он составил 516,2 млрд. драмов или, примерно, $1,7 млрд. Из этой суммы внешний долг Армении составляет 440,8 млрд. драмов ($1,448 млрд.). Внутренний долг равняется 75,4 млн. драмов ($247,9 млн.) Отношение госдолга к ВВП составило 16,4% (14% - внешний долг, 2,4% - внутренний долг). В структуре внутреннего долга 66,303. млрд. драмов (примерно $219 тыс.) приходится на государственные облигации (в том числе, 11% - краткосрочные, 72% - среднесрочные, 18% - долгосрочные), а 9,126.6 млрд. драмов (примерно $30 тыс.) - кредит, полученный от резидентов страны. В 2007 году также впервые были выпущены сберегательные облигации, объем оборота которых в конце года составил 171.4 млн. драмов (примерно $565 тыс.). При обслуживании облигаций было выплачено процентов на сумму 6,550.4 млн. драмов (примерно $21 тыс.). Был также погашен дефицит на счете облигаций в размере 9,248.7 млн. драмов ($30,5 тыс.). Средняя продолжительность внутреннего госдолга составила 1258 дней, средняя прибыльность - 7,05%. В структуре собственников облигаций 76,7% приходится на долю участников внешнего рынка, 19% находится в портфеле центрального банка, 4,3% в руках резидентов-вкладчиков. Вкладчиков-нерезидентов нет. Объем розничных продаж государственных облигаций, осуществляемый по системе казначейского депозитария вкладов, составил 854,5 млн. драмов (прим $2,820 тыс.), из которых в краткосрочных облигациях - 524,1 млн. драмов (прим $1,763 млн.), в сберегательных облигациях - 330,4 млн. драмов (прим $1,1 млн.). Средний вклад одного вкладчика составил 12,2 млн. драмов прим ($40 тыс.). Внешний государственный долг Армении на 31 декабря 2007 года составил $1,448.9 млрд., из которых $1,81.9 млн. (88,5%) - внешние обязательства правительства, а $167 млн. (11,5%) - внешние обязательства Центробанка Армении. По сравнению с 2006 годом внешний государственный долг вырос на $243,3 млн., что связано с изменением цен на иностранную валюту и операциями, выполненными в течении года. По линии внешнего государственного долга в 2007 году правительство Армении выплатило $9,67 млн. в качестве процентов и $16,9 млн. в счет погашения долга. Поступления составили $26,6 млн. В течении 2007 года было заключено в общей сумме 11 новых кредитных договоров. Regnum
  8. Познать историю: в старом квартале Гюмри появились новые информационные щиты Сколько историй хранит исторический район Гюмри - не знают даже многие местные жители, однако это исследование выявило новые пласты богатой культуры второго города Армении. Жемчужины истории и народного искусства становятся доступны жителям и, что важно, туристам по мере установки информационных щитов в рамках «Проекта осведомления об армянских памятниках» (ПОАП). Благодаря этим щитам, гости Гюмри получают возможность пройтись по старому городу, получая информацию на пяти языках – армянском, русском, английском, французском и итальянском. Ранее этим летом в рамках Проекта были установлены информационные вывески в популярном среди туристов Гарни, посетители которого теперь имеют возможность не только увидеть древние памятники, но и ознакомиться с их историей. Гюмрийские щиты, официальное открытие которых ожидается 26 июля, будут «вести» гостей по пешеходным маршрутам с указанием исторических и просто интересных фактов или деталей, которые помогут раскрыть характер и подтекст старых построек. Вот образец: «Дом Халатянов. 1860-1880. Это – начальный дом комплексного дома, построенного сыновьями Халатянами – тремя братьями, которые обосновались в Александрополе. Первый – одноэтажный дом с внутренним двором – построен из черного и красного туфа в классическом стиле старого Александрополя. Фасад отличается деталями из красного туфа на черном фоне, напоминающими грани алмаза. Дом угловой и продолжается по улице Горького. Родник в стене был выстроен одним из сыновей, который был женат на русской девушке, а православный крест добавлен в правом верхнем углу с целью не обидеть невесту». Заповедник и музей Кумайри включают в себя историческую часть второго по величине города Армении – более 200 гектаров. Здесь осуществляют надзор за 1600 зданиями – церквями, музеями, школами и очагами культуры, в основном XVIII-XX веков. Основная часть зданий – жилые и частные дома. Это одно-трехэтажные строения из черного и белого туфа с внешним орнаментом, деревянными потолками и высокими узкими окнами. Нежилые здания, имеющие культурно-историческую ценность, были более или менее отремонтированы в рамках государственной программы, однако жилые крайне обветшали, хотя и пережили землетрясения 1926 и 1988 годов. Идея проекта принадлежит техасцу Рику Нею, более десяти лет работающему в Армении, и главному редактору электронного журнала ArmeniaNow Джону Хьюзу, живущему и работающему в Армении с 2000 года. Вместе они инициировали ПОАП в надежде сделать достопримечательности Армении более доступными для иностранцев и напомнить самим армянам об их истории. «Эти информационные таблички предназначены прежде всего для местных жителей и лишь потом - для туристов. Проект призван стать определенным стимулом для людей, которые могли бы сказать: «Господи, да это же мой район, и возможно, Гюмри не так уж и плох, так может и я могу что-то сделать для родного города», - говорит Ней. Начиная с гюмрийского квартала Кумайри, предполагаются три стадии осуществления ПОАП, которые в итоге свяжут различные части города. На первой стадии планируется установить 14 щитов. У жителей Гюмри новшество вызвало неподдельный интерес. «Таких информационных щитов в Гюмри никогда не было. В советские время туристов сопровождали гиды, которые рассказывали им о городе. Уверен, что многие гюмрийцы до сих пор мало знают об исторических памятниках своего города», - говорит 64-летний Саргис Хачатрян. Ней говорит, что идея программы зародилась у него 17 лет назад, когда он впервые посетил Армению. «Если бы вы пожелали получить какую-либо информацию о том или ином памятнике, вам пришлось бы прочитать толстую книгу. Это было не так уж удобно, вот я и задумал этот проект. Рад, что мое мнение разделили и другие», - говорит Ней. Программу поддерживает Агентство международного развития США (USAID) и почетный консул Италии в Гюмри Антонио Монтальто. Пожертвования поступают и от телекоммуникационной компании «ВиваСелл». В ближайшие месяцы ПОАП также установит информационные порты в Хор Вирапе, Нораванке и у храма Гарни. Проектом запланировано и создание дорожных знаков, которые облегчат туристам поиск культурно-исторических, природных и духовных достопримечательностей Армении. Armenia Now
  9. Уважемые Форумчане, Прошло 100 дней со дня вступлнеия в должность нового президента Армении Сержа Саргсяна. В политической практике этот срок принято считать ориентиром того что будет сделано президентом в течение оставшегося срока правления. В связи с этим просьба ко всем проголосовать и прокоментировать собственный выбор Пресса об этом событии пишет 100 дней правления: Серж Саргсян отмечает первую дату своего президентства "Вы имеете право голосовать не за меня, а за любого другого, но у меня нет права не быть вашим президентом. Мы не должны оставаться разделенными, не должны отчуждать одну часть нашего народа от другого, не должны оставаться безразличными в отношении проблем и боли других и должны быть открыты друг для друга. Если даже между нами возникла стена непонимания – я призываю вас убрать эту стену". Так говорил Серж Саргсян в своей инаугурационной речи 9 апреля, присягая в качестве нового президента Армении. За 100 дней, последовавших за этими словами, новая администрация провозгласила новую стратегию реформ и внесла определенные изменения, в частности, в работу налоговой и таможенной структур. В телевизионном послании по случаю 100 дней своего правления Серж Саргсян говорит о достижениях "во всех сферах жизнедеятельности" и отмечает: "Я не говорю о необходимости терпеть – поверьте, я и сам нетерпелив, я и сам хочу как можно скорее увидеть разрешенными наши проблемы – несправедливость, коррупцию, бедность". Сторонники и члены команды Саргсяна в основном положительно оценивают 100-дневный период его президентства, однако оппозиция не согласна с этим мнением. Пошатнулась за эти 100 дней "стена непонимания"? "Отнюдь нет, - считает оппозиционный аналитик Агаси Енокян и коротко характеризует слова и действия президента как "временное шоу". "Чтобы снести эту стену, президент должен был прежде всего инциировать две вещи: освободить всех политзаключенных и обеспечить объективное расследование событий 1 марта, - говорит Енокян. – Ему следовало также согласиться на проведение досрочных президентских выборов. Я уверен, что если бы он сделал первые две вещи, в случае досрочных выборов доверие к нему со стороны общества возросло бы". Секретарь фракции оппозиционной партии "Наследие" Степан Сафарян говорит, что не видит каких-либо изменений. В противном случае, по его словам, политзаключенные были бы освобождены, доверие общества повысилось и было бы проведено расследование событий 1 марта. В послании президент ответил и своим критикам: "К сожалению, некоторые с недоверием относятся к нашей сегодняшней работе. Я собираюсь развеять их пессимизм последовательной деятельностью. То, что происходит сегодня – не "месячник безопасности движения" и не мероприятие "чистые руки". Наша работа не будет ограничиваться какими-то 100 днями. Этот стиль работы станет для нас естественной нормой жизни", - заявил в послании президент. Армянские СМИ широко обсуждают первую веху пятилетнего срока президента. Редактор газеты "Аравот" Арам Абрамян пишет в редакционной колонке: "Продолжающееся пребывание в тюрьме оппозиционных лидеров и активистов сильно осложняет деятельность президента как внутри страны, так и на международной арене. Но давайте также видеть и позитивное за эти 100 дней. Были предприняты шаги к реформированию работы налоговой и таможенной сфер и полиции". Ведущий обозреватель газеты "Иравунк" Ованес Галаджян в своей статье "100 дней одиночества президента" пишет, что Саргсян остался в одиночестве в первые 100 дней своего президентства, и развивает это мнение: "Естественно, президент и его команда сталкиваются c крайней необходимостью перевода решений из административной сферы в политическую. Только в этом случае намерение осуществить "системные реформы" получит плоть и кровь". Общственное телевидение Армении в четверг вечером показало фильм о 100 днях Саргсяна, в котором также прозвучали оценки со стороны руководителей медиа и журналистов. К примеру, директор информагентства "Медиамакс" Ара Тадевосян считает, что "Мы действительно должны доверять всем программам, выдвинутым президентом и правительством". Редактор газеты "Грапарак" Армине Оганян говорит: "Люди готовы к новой жизни, новым шагам, готовы еще раз дать карт-бланш и вновь связать с этими властями надежды на перемены в своей жизни. Нелья считать, что общество хочет постоянных потрясений, нет, общество хочет просто нормальной жизни". Редактор "Аравот" советует президенту: то, что он не успел сделать за 100 дней, еще можно завершить за 1000 дней. "Можно обеспечить свободу собраний и независимость прессы. Если ему удастся сделать это за 1000 дней, я скажу : "Браво!". ArmeniaNow "СЕРЖ САРКИСЯН ЯВЛЯЕТСЯ МЕНЕДЖЕРОМ КОЧАРЯНА" Если Серж Саркисян не выполнит 4 основных требования, выдвинутые на последнем митинге оппозиции, то 1 августа оппозиция рассмотрит вопрос проведения массовых мероприятий с требованием его отставки, и главным девизом оппозиции станет требование о его отставке или смещении. Об этом заявил сегодня журналистам член политсовета партии «Анрапетутюн» Сурен Суренянц. «Мы давали им [властям] много возможностей сделать какой-либо положительный шаг, но, к сожалению, ничего не сделано. Мы можем констатировать, что сегодня в Армении нет новой власти, и Серж Саркисян выполняет роль менеджера созданной Кочаряном порочной структуры», заявил Суренянц. По его словам, за 100 дней своего правления Серж саркисян не сделал ни одного положительного шага, наоборот, идет дальнейшее углубление социальной поляризации, позорные, беспрецедентные поражения в карабахском вопросе. Единственным положительным шагом Суренянц считает попытку урегулировать армяно-турецкие отношения, хотя и идея эта полностью искажена и обесценена. "По сути, Саркисян принял предложение турецкой стороны о создании комиссии историков, тогда как президент РА обязан был предложить другой формат - создание комиссии по примирению. Я не верю в искренность Саркисяна в вопросе урегулирования армяно-турецких отношений, пока существует кочаряновская система. Хотя подходы Саркисяна несколько отличаются, но они не концептуальны", считает Суренянц. "Я очень бы хотел, чтобы Саркисян смог достойным образом восстановить армяно-турецкие отношения. Но не в расставленных им акцентах, а в отмеченном мной виде, где доминантными являются перспективы развития двух стран", сказал Суренянц. Касаясь темы последнего интервью Роберта Кочаряна, где тот перечисляет, что бы он сделал, останься президентом, Суренянц сказал, что это были заявления "мстительного провинциала". "10 лет у него была возможность арестовать Левона Тер-Петросяна, пусть бы арестовал, если на то были основания. В конце концов, 1 марта у него была такая возможность, тогда он был действующим президентом. Вспомните, как Кочарян не простил Блеяну, Мушегу Сагателяну и так далее. Нечего ему давать теперь уроки доброты. Кочарян пытается своими громкими заявлениями скрыть свои же преступления", заметил он. По его словам, сложившаяся в стране антогонистическая обстановка создана исключительно в итоге политики Кочаряна. "За 10 лет своего правления он вырыл в своей стране окопы, разделил народ на своих и чужих. Уже стало закономерным то, что каждый раз, как мы выдвигаем на митинге требования, Кочарян спешит дать интервью. Он боится, что вдруг Саркисян выполнит наши требования. Может этот страх и виртуален, но он Саркисяна знает уже 20-25 лет, и может что-то знает. Он каждый раз пытается разговаривать с ним языком шантажа. Думаю, что Саркисяну нужно сделать соответствующие выводы", сказал Суренянц. По его мнению, это интервью должно больше беспокоить Саркисяна, а не оппозицию, поскольку Кочарян системе прямо говорит: посмотрите, какой слабый Саркисян президент. "Нам же совершенно не о чем беспокоится", заключил Суренянц. A1plus После ста дней правления Арменией президент Серж Саргсян призвал граждан страны быть искренними в своем оптимизме Сегодня, 18 июля, истекли сто дней со дня вступления в должность третьего президента Республики Армения Сержа Саргсяна. В связи с этим глава армянского государства выступил с обращением к гражданам республики. ИА REGNUM публикует полный текст выступления президента Армении. "Любимые соотечественники! Сегодня исполняется 100 дней моей деятельности в должности президента Армении. 100 дней, которые являются всего лишь символичным поводом для обобщения проделанной работы, обозначения повестки приоритетов развития нашей страны. В течение прошедших ста дней целью моей деятельности было обратиться к ожиданиям, надеждам и требованиям сотен тысяч наших соотечественников, создать основы для продолжения тех изменений, которые являются непосредственным императивом для дальнейшего развития нашей страны. Сказанное относится ко всем сферам деятельности: внутренней и внешней политике, совершенствованию сил безопасности и вооруженных сил, деятельности полиции и судебной системы, продуктивности экономической политики, в том числе работы налоговых и таможенных органов. Есть сферы, в которых мы в сжатые сроки смогли зафиксировать результаты. В остальных изменения тоже будут видны в ближайшем будущем. Я начал осуществлять свою программу, которая была одобрена многими из вас и включает решение важных и конкретных задач. Прошедшие сто дней показали, что часть из них мы осуществим намного быстрее, чем предполагали, для других нужно более длительное время. Длительное, но не более, чем запланировано. Я не говорю, что надо потерпеть: поверьте, я тоже не терплю и хочу днем раньше увидеть решенными наши задачи - положительные результаты борьбы с несправедливостью, равнодушием, коррупцией и бедностью. По окончании ста дней правления хочу обратиться к вам с просьбой, чтобы каждый из вас ответил сам себе на один вопрос - какие изменения произошли в нашей стране за это время. Чтобы каждый из вас спросил об этом также своего друга, родственника, соседа. К сожалению, о проводимой на сегодняшний день работе некоторые люди говорят со скептицизмом. Я собираюсь побороть их пессимизм своей последовательностью. Происходящее не относится к мероприятиям типа "месяц безопасного передвижения" или "чистые руки". Наша работа не завершится никакими "100 днями". Этот стиль работы мы сделаем естественной нормой жизни. Уверен, что проникновенное око заметит важную перемену во внутренней жизни - лицом к человеку, к гражданам Армении, к его заботам и надеждам, к обеспечению его благосостояния, в предвидении строительства его независимого государства. Я исхожу из осознания того, что у нас нет почти ничего, кроме человека. Этот человек - гражданин Армении, наши братья и сестры из диаспоры. Этот человек должен быть свободен и образован, конкурентоспособен и благоустроен, примерен как своими нравственными качествами, так и законопослушанием. Дорогие соотечественники, С вами я всегда говорил открыто и искренне и сегодня жду такой же искренности от вас. Искренность, потому что для преодоления более масштабных проектов и программ нам нужен оптимизм. Даже для совершения небольшого дела человек должен настроиться, и мы как общество, должны настроиться на совершение великих дел, настроиться на большие изменения, оценить процесс развития нашей государственности, пройти весь путь оздоровления общественности, от вынесения диагноза до выздоровления. Всегда помните, что вы - свободные граждане независимой Армении, и сегодня мы вместе пишем новую страницу нашей истории. Что будет написано - зависит не только от президента, но и от всех нас. Следующие страницы напишут наши дети и внуки. Каковы будут оставленные ими страницы, во многом зависит от нас, от той страны в которой они живут и будут жить. Мое желание и цель моей деятельности состоит в том, чтобы они жили в свободной Армении, демократической, развитой и сильной Армении. Эту Армению мы будем строить вместе!" Regnum
  10. В Турции из армянских церквей делают хлева и военные объекты, а в Армении - кафе и рестораны Все армянские памятники религии и культуры, которые находятся в отдаленных от главных дорог регионах Турции, не разрушаются, хотя используются под жилые помещения или хлева. Об этом на пресс-конференции в Ереване заявил историк, председатель общественной организации "Эра" Самвел Карапетян. Как передает корреспондент, по словам Карапетяна, например церковь Варфоломея в Турции превращена в военный опорный пункт и к "этому монастырю нельзя ни подойти, ни фотографировать". По данным Карапетяна, "к северу от города Ани, турецкие пастухи грабят армянские памятники на территории Армении, а контролирующие эти территории российские войска, не обращают на это внимание". В отличие от Турции, в Иране иная ситуация. Более того, лишь Иран из всех государств, граничащих с Арменией, держит армянские памятники под государственной охраной. Недавно вышла брошюра, в которой приводится неполный перечень и местонахождение армянских церквей, которых насчитывается ровно 400. "Народ создающий культуру, может ценить культуру другого народа", - заявил он. Как отметил эксперт Татул Акопян, который недавно вернулся из Ирана, в этой стране на государственном уровне охраняются армянские исторические памятники. По его словам, ЮНЕСКО собирается взять на себя охрану армянских церквей и некоторых архитектурных строений, в том числе, монастырь Фадея, святого мученика Степана и церковь "Цор-Цора". "Президент Ирана лично позаботился о включении монастыря Фадея в число охраняемых памятников культуры ЮНЕСКО", - отметил он. Карапетян еще напомнил, что на территориях, прилегающих к Нагорному Карабаху, исторические памятники находятся в плохом состоянии, также как и в Армении. Он также проинформировал, что армянская сторона выступила с предложением о включении в список объектов, охраняемых ЮНЕСКО, церкви Нораванк. Однако, по его словам, заметив на подступах к церкви кафе, представители ЮНЕСКО вернулись обратно, даже не посетив саму церковь. "Нам здесь делать нечего. У ЮНЕСКО очень строгие условия и правила", - заметили они. "Та же ситуация может повториться и с церковью Ахпат. Хотя она уже находится под охраной ЮНЕСКО, однако есть угроза ее исключения из этого списка, поскольку глава сельской администрации, преследуя личные интересы, решил под стенами крепости построить ресторан", - сообщил он. Татул Акопян согласился с заявлением Карапетяна о равнодушии армянских властей к защите армянских памятников. В качестве примера он привел случай того, как армянская делегация спокойно смотрела на "открытие" псевдореставрированной церкви "Сурб Хач Ахтамар" 5-го века в Турции, где власти этой страны изменили название церкви, дабы истребить следы армянского пребывания на этих территориях. Кроме того, Акопян коснулся вопроса грузинизации армянских памятников в Грузии. По его словам, если Турция и, в особенности, Азербайджан пытаются истребить все следы пребывания на своих территориях армян, то вопрос памятников в Грузии связан "с их самоутверждением". Regnum
  11. Духовный лидер Азербайджана вводит в заблуждение свой народ: пресс-служба Армянской апостольской церкви Это просто бессмыслица и нечестность. Об этом говорится в предоставленном ИА REGNUM комментарии пресс-службы канцелярии Первопрестольного Святого Эчмиадзина в связи с заявлениями Главы Управления мусульман Кавказа Аллахшукюра Паша-заде, который обвинил Армянскую апостольскую церковь в сотрудничестве с большевиками в годы правления Сталина, с целью подорвать национальное единство в Азербайджане. В период СССР в Армении были разрушены сотни церквей, более шестисот верующих сосланы и расстреляны, то же самое было характерно и для остальных государств Советского Союза. К сожалению, в очередной раз отмечаем, что духовный лидер соседней с Арменией страны необоснованно не только искажает историческую действительность, вводя в заблуждение собственный народ, но и продолжает вести последовательную политику, которой разрушает стремление армянской церкви наладить отношения между двумя соседними государствами", - подчеркивается в заявлении пресс-службы канцелярии Святого Эчмиадзина.
  12. This email has been sent to us by Kitchen Sisters program which airs on National Public Radio
  13. В новом правительстве Ливана двое армян В Ливане 11 июля было сформировано правительство национального единства, в состав которого вошли двое армян. Об этом после встречи премьер-министра Фуада Синьоры с президентом Ливана Мишелем Сулейманом заявил генеральный секретарь ливанского правительства Сухейль Эль-Боуджи. Силовые ведомства возглавили кандидаты, предложенные президентом Мишелем Сулейманом. Пост министра обороны сохранил за собой Ильяс Мурр, а главой министерства внутренних дел стал Зияд Барруд. Должность вице-премьера досталась поддерживаемому оппозицией генералу Иссаму Абу Джамра. Министром иностранных дел остался представитель шиитской общины Фавзи Саллух. Одним из 4 госсминисров стал Жан Овакимян, министром энергии и водных ресурсов стал Ален Табоян. Формирование нового правительства было поручено Синьоре более полутора месяцев назад, после того, как лидеры враждующих ливанских партий подписали 21 мая в столице Катара Дохе соглашение, заложившее основы урегулирования ливанского политического кризиса. Оно предусматривает распределение 30 мест в будущем правительстве таким образом, что 16 из них отойдут правящему большинству, 11 - возглавляемой "Хезбаллах" оппозиции, а трех министров назначит глава государства.
  14. Китайская автомобильная компания намерена открыть представительство в Армении Китайская автомобильная компания намерена открыть представительство в Армении, заявил в Ереване замдиректора коммерческого транспорта российского представительства "Первой автомобильной группы Китая FAW" (провинция Цзилинь) Ин Фулинь. "Мы пока плохо ознакомились с армянским рынком, однако очень заинтересованы в возможности поставок наших автомобилей в Армению", - сказал Фулинь. По его словам, в данной связи компания ведет поиск партнеров в Армении для создания представительства и налаживания поставок. "Мы планируем начать поставки с грузовых автомобилей, после чего перейдем на легковые, которые пользуются большим спросом в России, куда с начала года уже поставлено 2 тыс. автомобилей", - сказал Ин Фулинь. При этом он отметил, что в планы компании входит и открытие сервис-центра компании для гарантийного и постгарантийного обслуживания, в связи с чем не исключается возможность производства запчастей для этих автомобилей в Армении. В свою очередь, как сообщает "Голос Армении", исполнительный директор Торгово-промышленной палаты Армении Араик Варданян назвал данные планы перспективными, подчеркнув, что провинция Цзилинь вырабатывает около 25% сферы машиностроения Китая.
  15. Исполнитель: VOVAНазвание альбома: Hamşetsu ĞhağГод выпуска: 2005Битрейт: 128Tracklist:01. Maa aakag maa02. Raşa03. Gelini04. Asa onder asa05. Nenni nenni06. Hemşin horunu07. Heydane08. Ha yaylalar09. Kukkun kuka gonçagu10. Yar yar11. Ella ella12. Havaz ali meraletsz13. İnce ğharğhan havası / Ağırbar14. Gelini<a class="snap_shots" href="http://www.hamshen.org/files/music/VOVA/vova_-_hamsetsu_ghag_%28hamshen.org%29.rar">Скачать [зеркало](71 Мб)Справка: Хемшилы (самоназвания — "хомшетси" (арм.), "хемшилли" или "хемшинли" (тур.))- группа исламизированных амшенских армян, проживающая в основном на территории Черноморского побережья Азиатской Турции. Численность: на территории бывшего СССР в 2005г. - 12 000; на територии Турции до 100 000. Небольшая часть в конце XIX — начале XX в. поселилась в Аджарии, откуда в ноябре 1944 г. была депортирована в Казахстан и Киргизию. В семейно-бытовом общении хемшилы традиционно используют два языка - армянский и турецкий.
  16. В Израиле ограблена армянская церковьВ полицию города Рамле (Израиль) поступило заявление от настоятеля армянской церкви о взломе и ограблении, совершенном неизвестными в армянской церкви.Как сообщает газета армян юга России «Еркрамас», настоятель церкви Тер Матевос сообщил, что из церкви украли дорогостоящие предметы религиозной утвари, иконы и картины, написанные старинными мастерами. Полиция Рамле начала расследование этого преступления, - сообщает служба израильских новостей «7-ой канал».Armenia Today
  17. Особенности цензуры российских СМИ, или как журналисты идут на поводу у власти, боясь за свои креслаСегодня все основные федеральные и региональные телекомпании России принадлежат государству или его союзникам. После смены руководства телеканала НТВ в 2000 году Кремль фактически взял под свой контроль основные федеральные телекомпании, в том числе НТВ.С этого момента топ-менеджеры и журналисты российских телекомпаний четко уяснили, что за сопротивление Кремлю их накажут. Так появился разработанный с ориентировкой на «черный список» Кремля «стоп-лист». Он являет собой перечень политических противников и других критиков правительства, которых Кремль запретил допускать в телевизионные выпуски новостей и политические ток-шоу, пишет The New York Times.Главное внимание Кремль уделяет телевидению, так как у него самая большая, намного превышающая другие сегменты аудитория, но многие радиостанции и газеты тоже придерживаются стоп-листа, либо игнорируя, либо принижая оппозицию.Есть и исключения: несколько федеральных и региональных газет регулярно публикуют нелицеприятные новости и критику Путина, а также комментарии лиц, входящих в стоп-лист. Кроме того, Интернет не цензурируется, и в виртуальном пространстве предостаточно критики в адрес правительства, отмечает издание.Границы дозволенного раздвигают небольшая региональная телекомпания "РЕН ТВ" и федеральная радиостанция «Эхо Москвы». Последняя стала голосом оппозиции, хотя мажоритарным акционером радиостанции является «Газпром», государственный газовый монополист.По-видимому, Кремль мирится с критикой со стороны таких СМИ, поскольку они по сравнению с крупнейшими телекомпаниями охватывают весьма ограниченную аудиторию. К примеру, ежевечерний выпуск новостей на «Первом канале» пользуется куда большей популярностью, чем любая аналогичная программа в США. Он регулярно попадает в верхнюю десятку самых популярных у зрителя телепрограмм в России.Со времени президентских выборов в марте ни Путин, ни Медведев не выразили никакой заинтересованности в ослаблении узды. «Вот очень часто у нас критикуют телевидение, – сказал Медведев в апреле. – Говорят, что оно скучное, что оно провластное, что оно слишком сориентировано на позиции государственных органов, на позицию власти. Вы знаете, я могу сказать, что наше телевидение по качеству своему, по средствам, которые используются, на мой взгляд, одно из лучших в мире».Вытесняется не только оппозиция, но и инакомыслящие в принципеОсенью прошлого года на телевизионном ток-шоу видный политический аналитик, бывший руководитель программного комитета партии «Родина» Михаил Делягин резко высказался о Владимире Путине. Когда позднее передача вышла в эфир, Делягина на экране не оказалось.Делягина вообще убрали из «картинки» путем цифровой ретуши. Как оказалось, Делягин уже некоторое время фигурирует в так называемом «стоп-листе». По словам самого политика, стоп-лист – «отличный способ заглушить инакомыслие». И это поразительный признак того, что Путин в целях консолидации власти все больше полагается на телекомпании, контролируемые Кремлем. С особенной силой это проявилось на недавних выборах.Политические оппоненты, которых еще год или два тому назад показывали по телевидению, в течение избирательных кампаний исчезали. Былые союзники Путина вроде Михаила Касьянова, который когда-то был при нем премьер-министром, и Андрея Илларионова, его бывшего старшего советника по экономике, пропали из виду. Под запрет попали Гарри Каспаров, экс-чемпион мира по шахматам и лидер оппозиционной коалиции «Другая Россия», а также члены либеральных партий.Даже КПРФ, единственная оппозиционная партия, до сих пор представленная в парламенте, утверждает, что ее лидеров не допускают на ТВ.Причем это касается не только политиков. Рок-группа «Телевизор» в апреле должна была участвовать в передаче некого петербургского телеканала, но съемки отменили. Редакцию не удовлетворили «злободневные тексты» последних песен лидера группы Михаила Борзыкина, который вместе с Юрием Шевчуком участвовал в «Марше несогласных» в Санкт-Петербурге.Собственно, политическую сатиру вообще изгнали с телевидения. Один из самых популярных в стране сатириков Виктор Шендерович в свое время делал передачу, где действовали куклы – шаржированные фигуры российских лидеров, в том числе Путина. При первом президентском сроке Путина программу сняли с эфира, а Шендеровичу фактически запретили появляться на телевидении, отмечает издание.Журналисты: руководство каналов страшно боится лишиться своих должностейВысокопоставленные правительственные чиновники отрицают, что стоп-лист вообще существует. По их словам, лица, враждебно относящиеся к Кремлю, не появляются на телеэкранах всего лишь потому, что их взгляды не заслуживают отражения в новостях.Журналисты говорят в интервью, что, как им кажется, Кремль не составляет официальный стоп-лист, но у телеканалов есть собственные подобные перечни, которые согласуются с неким неофициальным «черным списком» – представлениями о кремлевских симпатиях и антипатиях.Владимир Познер, ведущий политического ток-шоу «Времена» на «Первом канале» – главном федеральном телеканале, сказал, что за прошедший год нажим на журналистов, призванный заставить их покориться диктату Кремля, усилился, и не смягчился даже после избирательной кампании. «Из-за выборов кремлевская администрация стала почти параноидально воспринимать вопрос о том, кто появляется на телеэкране», – сказал Познер, являющийся также президентом Академии российского телевидения.На практике, пояснил Познер, он сообщает руководству «Первого канала», кого именно хочет пригласить на передачу, а руководство вычеркивает всех, кого считает «персоной нон грата». «Они говорят: «Ну вы же понимаете, что мы не можем этого сделать, это невозможно, пожалуйста, не ставьте нас в такое положение. Вам нельзя приглашать такого-то и такого-то» – будь то Каспаров, или Касьянов, или кто-то еще», – сказал В.Познер.Он добавил: !Вот то, о чем никто не хочет говорить, – в телевизионной области у нас нет свободы прессы!.Владимир Соловьев, ведущий другого политического ток-шоу, сказал, что Познер жалуется только потому, что рейтинг его программы снижается и он ищет, на кого бы свалить вину, если «Времена» вообще закроют. Соловьев, активный сторонник Путина, сказал, что его лично Кремль никогда не запугивал.Однако, если в прошлом году в передаче Соловьева «К барьеру!» регулярно участвовали члены оппозиционных партий, то в нынешнем году из политиков в ней появлялись только лидеры путинской «Единой России», а также партии, состоящей с ней в альянсе. На вопрос, почему в последнее время он не приглашает лидеров оппозиции, Соловьев ответил: «Их никто не поддерживает. Им нечего сказать».Либерал Владимир Рыжков, в прошлом депутат парламента, ранее участвовавший в этом ток-шоу, сказал, что Соловьев покрывает Кремль. «Разумеется, он лжет, – сказал Рыжков. – Мои передачи с ним имели один из самых высоких рейтингов в истории этого ток-шоу».Рыжков сказал, что ему лично обычно разрешают появляться в длительных фрагментах только на одном крупном телеканале – англоязычном канале новостей Russia Today, который Кремль создал для распространения своей позиции в мире.«Я могу появляться на Russia Today только потому, что этот канал призван создать видимость существования свободы прессы в России», – пояснил он.Ведущая программы «Народ хочет знать» Кира Прошутинская в интервью признала, что Делягина вырезали из передачи методами цифровой ретуши. Она сказала, что ей стыдно за этот инцидент, и пояснила, что ответственность лежит на телекомпании. По словам Прошутинской, Кремль настолько запугал телекомпании, что самоцензура бурно развивается.«Я бы слукавила, сказав, что сегодня работать легко, – сказала она. – Руководство каналов страшно боится лишиться своих должностей – а должности у них очень выгодные – и потому во всем перебарщивает».Руководство телеканала, где работает Прошутинская, воздержалось от комментариев. Но глава дирекции информационных программ «ТВ Центра» Михаил Пономарев сказал, что у журналистов и ведущих ток-шоу нет выбора – они обязаны подчиняться правилам.«Было бы глупо говорить, что мы можем делать все, что пожелаем, – пояснил он. – Если владелец компании полагает, что мы не должны показывать некого человека, то, как бы мне этого ни хотелось, я не смогу его показать».Валерий Комиссаров, бывший ведущий одного из государственных телеканалов, а ныне лидер фракции правящей партии в парламенте, сказал, что освещение событий на телевидении – это удобный «козел отпущения» для оппозиционных политиков и антагонистически настроенных обозревателей.«Эти люди неинтересны обществу, неинтересны журналистам, – сказал Комиссаров. – Но они стремятся сделать себе рекламу и, возможно, хотят объяснить отсутствие творческих и политических успехов тем фактом, что их притесняют, что их включают в так называемый стоп-лист».NEWSru
  18. Демография в Армении: поощрение рождаемости на фоне обнищания семейДля поощрения рождаемости и поддержки многодетных семей армянское правительство повысило единовременную сумму за рождение ребенка. Начиная с 2006г., за каждого ребенка семьям выплачивается 100,000 драм (323 долларов), а в случае рождения третьего малыша государство выдает 300,000 драм (968 долларов). Однако государственная политика, направленная на поддержку многодетных семей и поощрение рождаемости, не изменила социальных условий их жизни. Они упорно работают, чтобы выжить, однако оказываются еще бедней.Статистика свидетельствует, что чем многочисленнее становится семья, тем хуже ее социальные условия. Почти половина из общего числа семей с 7 и более членами в Армении живут в бедности.В 2007 году 123,792 семей в Армении получали пособия. Согласно статистике, подавляющее большинство семей, получающих пособия от государства, имеет несовершеннолетних детей от 2 до 18 лет, что составляет 75,9% от их общего числа. Наличие нескольких несовершеннолетних детей – главное предварительное условие для того, чтобы семью включили в систему семейных пособий для нуждающихся.Третий по величине город республики Ванадзор - лишь часть общей картины бедности в стране. Ленинградский район – один из тех городских кварталов, где в многочисленных маленьких домах живут в основном нуждающиеся семьи.Ветхие домишки с сохнущим на веревках бельем указывают на уровень жизни их обитателей.Большая семья Хачатрянов -10 человек - живет в однокомнатном доме. Если бы даже у них была возможность приобрести кровати, размеры дома не позволили бы их разместить. Хачатрянам с трудом удалось достать и поставить в комнате две большие кровати, одну поменьше, маленький стол, несколько стульев, детскую коляску и шкаф.Двум сыновьям школьного возраста негде спать. Хотя дети вполне нормальные, они посещают ванадзорскую школу для умственно отсталых и там же ночуют. «Их там кормят и одевают», - объясняет мать мальчиков Лена Шестакова.43-летняя Шестаков – русская. У нее 10 детей – по пять мальчиков и девочек. Два старших сына и дочь уже обзавелись своими семьями. Однако только один из сыновей живет вне семьи – в России.Двое детей также живут в отрыве от родных – в Ванадзорском детдоме. Остальные ютятся в маленьком домике.Муж Лены не имеет постоянной работы. В прошлом году он устроился сторожем, но оставил работу, потому что зарплата составляла всего 16,000 драмов ($52 ).Семья выживает на пенсию и пособия, что в общей сложности составляет 50.000 драмов ($161) в месяц. Деньги даже не доходят до семьи, поскольку идут на покрытие старых долгов за коммунальные услуги через почту. Но долги продолжают расти.«Мы с трудом выкраиваем деньги на хлеб, что уж говорить о другой пище», - говорит Хачатрян.Семья и не думала становиться частью политики по поощрению многодетности – им бы решить проблему хлеба насущного. На вопрос – почему они не предохраняются, муж отвечает: "О каких презервативах вы говорите? Мы бы хлеба купили, были бы деньги».Хачатрян считает, что сумма, выдаваемая государством, слишком мала для поддержки больших семей, особенно с учетом ежедневного повышения цен.По утверждению экспертов, государственной политикой по поощрению рождаемости пользуются в основном нуждающиеся семьи."Я редко встречал социально обеспеченную семью, в которой бы рождался третий ребенок», - говорит Нарек Саркисян, начальник отдела защиты прав детей администрации Лорийского марза.По мнению Саркисяна, причина кроется в образовательном уровне социально защищенных семей, которые осознают трудности воспитания и образования детей. А отношение к рождаемости в социально незащищенных семьях, по его словам, поверхностное в силу низкого уровня образованности.«Мой опыт свидетельствует о том, что дети, родившиеся в социально незащищенных семьях, к сожалению, оказываются впоследствии на улице, куда родители посылают их попрошайничать. Не получая образования, они оказываются бесполезными для общества, - говорит Саркисян. - Рождение новых детей в социально незащищенных семьях – это результат еще и непонимания ответственности за детей, а также отсутствия своевременной медицинской помощи, что дало бы возможность предупредить некоторые болезни.Помимо низкого образовательного уровня и неосведомленности специалисты называют в числе причин отсутствие сексуальной культуры - незнание основ планирования семьи.У психолога Зарик Аветисян большой опыт работы с социально незащищенными семьями.«Они могли бы хотя бы задуматься над тем, чтобы завести всего двоих детей, но зато вырастить их в нормальных условиях. Но эти люди слишком далеки от такого образа мышления».
  19. Ара Варданян назначен исполняющим обязанности исполнительного директора фонда "Айастан"Исполнительный директор Всеармянского благотворительного фонда "Айастан" Ваге Агабекянц 26 июня был отправлен в отставку. Как сообщили ИА REGNUM в службе по связям с общественностью фонда, Агабекянц подал заявление об уходе по собственному желанию и Совет попечителей удовлетворил его прошение. Причина заявления об уходе не сообщается. Совет попечителей также назначил замдиректора фонда Ара Варданяна исполняющим обязанности директора сроком на три месяца.Напомним, что Всеармянский благотворительный фонд "Айастан" был создан в 1992 году по указу президента Армении Левона Тер-Петросяна. За 15 лет фонд собрал $165 млн. на реализацию более чем 300 программ. На телемарафоне в ноябре 2007 года фонду удалось собрать рекордную сумму - $15 млн. 270 тыс.Отметим, что в последнее время в армянской прессе муссировались слухи о растрате фондом собранных пожертвований, в частности, на подарки чиновникам. Руководство фонда опровергает подобные разговоры, подчеркивая, в частности, что при системе проверок, внедренной в фонде, исключается возможность незаконной растраты денег.Regnum
  20. План «Барбаросса» азербайджанской власти. Издание: Йени мусават (Новое единство), Азербайджан.По мере приближения президентских выборов, отчетливо выявляется растущая обеспокоенность властей. В связи с этим, правящий режим привлек российских политтехнологов. По информации хорошо осведомленных источников, ими подготовлен план проведения выборов под названием «Барбаросса». Российские специалисты в течение двух месяцев изучали политическую ситуацию в стране, проанализировали взаимоотношения Азербайджана с Западом. Они проработали сценарий выборов с учетом возможных последствий отказа Баку выполнять рекомендация европейских структур и США.По совету российских политтехнологов и вопреки рекомендациям Запада, был еще больше ужесточен Избирательный кодекс. Принятый 2 июня последний вариант поправок, внесенных в него, был подготовлен именно российскими специалистами. По информации тех же источников, первоначальный вариант поправок был значительно лучше и власти даже обещали Венецианской комиссии СЕ и США выполнить ряд их принципиальных требований. По первоначальному плану властей предусматривалось полностью ослабить оппозицию, лишить ее народной поддержки и в этих условиях провести более или менее нормальные выборы, обеспечив победу Ильхаму Алиеву с 58-65% голосов. Основной целью упомянутого плана было принятие внешними и внутренними силами легитимности власти нынешнего президента. В соответствии с этими замыслами, власти намеревались сделать ряд важных шагов. Однако впоследствии они пошли на договоренности с Россией, которые кардинально поменяли планы официального Баку относительно выборов.Кремль гарантировал Баку сценарий легкой победы на выборах с последующими поствыборными маневрами, которые позволят нормализовать отношения с Западом.Что же предусматривает план «Барбаросса»? Согласно ему, избирательная кампания должна быть проведена в максимально сжатые сроки. Как считают российские политтехнологи, продолжительная избирательная кампания может привести к усилению оппозиции, активизации пассивного электората. А это, в условиях безудержного роста цен, безработицы, произвола чиновников, невыгодно власти. Поэтому, по совету политтехнологов Кремля, срок избирательной кампании был сокращен со 120 до 75 дней. Они считают, что проведение выборов по западной модели неизбежно повлечет поражение власти. То есть власти могут кое-как довести дело до выборов 15 октября, но после этого могут последовать непредсказуемые события. Большое значение российские политтехнологи придают и вопросу о том, с каким количеством голосов победит Алиев. На предстоящих выборах он должен набрать не менее 76%, ибо в 2003 году он был объявлен победителем именно с таким показателем. Если сейчас он наберет меньше голосов, то это будет означать падение его авторитета за минувшее пятилетие и крах пропагандистской кампании по восхвалению «ускоренного развития страны, создания новых рабочих мест, сокращения бедности».Во избежание нежелательных осложнений, предполагается провести ускоренную избирательную кампанию, чтобы население так и не почувствовало атмосферу выборов. С этой целью и ограничены возможности предвыборной агитации. Она запрещена на Гостелевидении и в государственных газетах, ограничена плакатная агитация на улицах.Так им образом, власти идут на выборы с планом «Барбаросса». Но не надо забывать того, что план «Барбаросса», с которым фашистская Германия напала на СССР, в итоге потерпел крах…
  21. «Большая стирка» Наши источники в политическом истэблишменте России сообщают, что во время своей недавней встречи с президентом Армении Сержем Саркисяном (конец июня – ПП) президент России Дмитрий Медведев выразил серьёзное недовольство по поводу того, что Армения – ни много, ни мало – стала «проходным двором» для известных представителей российского криминала.Согласно тому же источнику, российский президент хорошо информирован о том, с какой «миссией» эти «знаменитости» (некоторые из них являются армянскими гражданами) посещают Армению. Кроме обычных для криминального мира «внутренних сходок», они имеют в этой стране и более серьёзные дела. К примеру, «отмывание денег». В бытность президентом Владимира Путина, Россия в деле борьбы с этим явлением добилась больших успехов.Фактически лишённый возможности «большой стирки» в родной России, тамошний криминал эту работу сегодня удачно ведет в Армении. В частности, она осуществляется под покровительством некоторых банков с российским учредительным капиталом, которые проводят крупные финансовые операции. Естественно, что этот факт дал серьёзный повод для недовольства президента России, который пользуется монополией в вопросе контроля над этим капиталом на государственном уровне. А мы, в свою очередь, удивляемся, что в Армении доллар обесценивается быстрее, чем во всём мире.Иравунк де-факто (Право де факто)
  22. В основе урегулирования нагорно-карабахского конфликта лежит вопрос реализации права народа Нагорного Карабаха на самоопределение. Об этом заявил глава МИД Армении Эдвард Налбандян. Он озвучил принципиальную позицию Еревана по вопросу урегулирования нагорно-карабахского конфликта: Нагорный Карабах не может быть в подчинении Азербайджана, Нагорный Карабах должен иметь находящуюся под юрисдикцией Еревана сухопутную границу с Арменией, должна быть гарантирована безопасность населения Нагорного Карабаха. Принятие и закрепление в соглашении этих принципов даст возможность ликвидировать последствия конфликтаДоговоренности в этом направлении, естественно, должны получить одобрение карабахской стороны. Армения привержена мирному урегулированию конфликта и придает важность установлению атмосферы доверия для продолжения переговоров в конструктивном русле. Стороны должны воздержаться от шагов, которые могут создать дополнительные сложности и препятствия на пути мирного процесса, отметил глава армянского МИД. По его словам, милитаристская пропаганда и угрозы, звучащие из Азербайджана на самом высоком уровне, противоречат уставу ООН и основополагающему документу ОБСЕ - Хельсинскому заключительному акту от 1975 года. Любая попытка решения вопроса военным путем может повлечь за собой непредсказуемые последствия не только для сторон конфликта, но и всего региона, подчеркнул Эдвард Налбандян. Он отметил, что переговоры по урегулированию нагорно-карабахского конфликта ведутся в рамках МГ ОБСЕ, между президентами и главами МИД Армении и Азербайджана. Армения придает важность посреднической деятельности МГ ОБСЕ и намерена продолжить переговоры в этом формате для достижения окончательного урегулирования нагорно-карабахского конфликта, - отметил министр. Он подчеркнул, что Азербайджан, будучи вовлечен в переговорный процесс в формате МГ ОБСЕ, параллельно пытается переместить переговоры в другие международные инстанции, продолжая представлять в международных организациях искаженную информацию о конфликте, что, по словам главы МИД Армении препятствовало и препятствует решению вопроса. Кроме того, Эдвард Налбандян выразил озабоченность в связи с участившимися в последнее время нарушением азербайджанской стороной режима перемирия в зоне конфликта. Инцидент, произошедший в начале марта в Мартакерте, отказ азербайджанской стороны возвратить четверых граждан Армении, взятых в плен еще в апреле, убийство армянского военнослужащего и двоих гражданских в Тавушской области – все это ставит под угрозу переговорный процесс, подчеркнул министр.Armenia Today
  23. Армению тряхнуло на пять балловНа северо-востоке Армении в ночь на 21 июня зафиксировано землетрясение силой в пять баллов по шкале Рихтера. Как сообщает Национальная служба сейсмологической защиты, жертв и разрушений нет. Эпицентр землетрясения находился в 12 километрах юго-восточнее города Ноемберян Тавушской области Армении. Толчки ощущались в городах Берд (4-5 баллов) и Иджеван (3-4 балла), расположенных неподалеку от Ноемберяна.Armenia Today
  24. Правительство Армении выплатит телекомпании ''А1+'' 30 тысяч евро Европейский суд по правам человека удовлетворил иск телекомпании "А1+", принадлежащей ООО «Мелтекс» (глава Месроп Мовсесян) против Армении. В решении суда отмечено, что лишением эфира "А1+", правительство страны нарушило статью 10 Конвенции прав человека, которая определяет свободу слова, как неотъемлемую часть демократии и право человека. Суд постановил обязать правительство Армении в течение 3 месяцев выплатить ООО "Мелтекс", 30 тыс. евро из коих 10 тыс. евро должны быть перечислены английским адвокатам. 6 лет назад, 2 апреля независимая телекомпания "А1+" была лишена эфира. В этот день руками членов Государственной комиссии по теле- и радиовещанию был нанесен удар по свободе слова в Армении. "А1+" лишился эфира за год до президентских выборов 2003 года. Накануне лишения эфира "А1+" дала последнюю возможность представителям различных политических сил высказаться в прямом эфире. Гости "А1+", независимо от своей партийной принадлежности заявляли, что телекомпания не должна лишиться эфира. Но вопреки этому и последовавшему за закрытием "А1+" протесту граждан, компания была лишена эфира. Отметим, что телекомпания было лишена эфира в период президентства Роберта Кочаряна и остается открытым вопрос, кто именно будет выплачивать кругленькую сумму телекомпании.Armenia Today
  25. The news regarding the closing of a number of charitable soup kitchens has come as a blow to those used to getting their meals there. These people now face the prospect of going hungry. One month ago the Mission Armenia NGO, a charitable organization founded in 1993, closed the doors of three of its 32 soup kitchens operating in Armenia. The no longer functioning soup kitchens were located in the cities of Gyumri, Vanadzor and Vartenis. There have also been cuts to the remaining 29 located in Yerevan and eight of Armenia’s Marzes (regions). Three more soup kitchens are slated to be shut down by 2009. From the start the soup kitchens were intended to provide nourishing meals only to the needy elderly. Thus the unemployed, large destitute families and children from one parent households (usually the mother) have been the first to be cut from the registers. Today, pensioners over the age of 60 and the disabled of any age are the only ones entitled to take advantage of the soup kitchen program.At the Mission Armenia’s Shengavit community center a wide range of social and health related resources are distributed to area residents but most come to get a hot meal. A month ago some 145 daily would be provided with a meal, today that number has dropped to 125. The administration was obliged to tell 20 meal recipients that they could no longer get their daily meal here due “to a lack of funds”. The Director of the center, Liana Hovsepyan, doesn’t know if the decision is temporary or not.Some of the elderly don’t eat what is provided them at the center. Rather, they pack the meals away in containers brought from home so as to share it with family members. Amalya Ayvazyan, an 84 year-old pensioner, shows us the dish on which is placed the one meal a day she receives here. This food will be taken home to be shared amongst four people. A month ago her two grandchildren aged seven and twelve also received meals here and she says the food was a big help to her. “The only one working in the family is my daughter, but she is ill. The only work she sometimes gets is doing chores for the other residents of the building. No one wants to give her a permanent job due to her illness.” explains Mrs. Amalya. The family’s entire income consists of a monthly social benefits payment of 22,000 drams and a pension of 24,000 drams.The soup kitchen operation is completely funded by entitlements of the USAID (United States Agency for International Development). This entitlement program is scheduled to end as of February 2009 after which all the soup kitchens are threatened with closure if additional funding isn’t secured. Hripsime Kirakosyan, President of Mission Armenia, states that, “We believe that we will be able to provide hot nourishment to all our 4200 beneficiaries without any cutbacks until the program ends but presently we are forced to end our assistance to a certain group. In 2003 when our organization signed off on the program one U.S. dollar was fetching up to 500 Armenian drams, today it only fetches around 305. We tried all possible cost-cutting measures but the recent price increases were the last straw. As of the middle of last year we’ve been forced to sign new contracts every month with our food suppliers due to constantly increasing prices. Yesterday, due to the increase in the price of flour, we were forced to review the contract we had signed twenty days ago with our bread supplier.”Given that it’s been some time now since the Armenian government has been publishing data regarding double-digit growth, international donors are now saying that the time has come for the government to take responsibility for seeing to the social welfare of its needy. Thus donors are today more inclined to make earmark contributions for development purposes rather than for strictly charitable ends.Hripsime Kirakosyan states, “We’ve been in contact with the USAID administrative board and it would appear that they are agreeable to extend the program if additional investors are found. Regardless of all the talk about economic development here the fact remains that there are many families who only eat a meal when they come to our soup kitchens.” 45 year-old Mariam Arshakunyan is the only provider for her children. For five years they were getting there meals at their local community soup kitchen. A month ago they were told to no longer show up. Mariam says her kids would only eat once daily, at the soup kitchen. Mariam, a mother of two boys, aged 10 and 11, doesn’t work She receives a monthly social stipend only amounting to 15,000 drams. She fears that, “If my kids can’t go to the soup kitchen they will go hungry.” Mission Armenia has contacted Armenian Prime Minister Tigran Sargsyan, requesting that the government allocate some $30 million in funds to prevent any more cuts in the program and to sustain it for the long-term. Attached to their written application were numerous requests from individuals that there children once again be allowed to receive a daily meal at the soup kitchens.Janna Hayrapetyan wrote that, “I’m a mother of four young children. One year ago my son had foot surgery. Right now I’m in very dire straits. Those meals kept my kids from going hungry. Please see to it that we are once again entitled to those meals.”Karineh Teryan, another beneficiary, states, “I’ve been taking advantage of the soup kitchen at the Ajapnyak community center for two years now. It’s the only resource available to keep my family from starving. I have seven children of which two are married. The other five are still minors. My husband is unemployed. The only income the family gets is a 40,000 dram monthly stipend. I really can’t make ends meet.”Anush Khnkoyan states, “I’m the only provider for my four young children. I have no job. When we were able to go to the soup kitchen my kids didn’t go hungry. Now I don’t know how I’ll take care of them.”Hetq.am
×
×
  • Create New...